Има једна лепа мисао:“Скромност добро стоји онима који имају разлог да буду нескромни“… Истина.
Скромност се најлепше пројављује баш код оних који су верни , успешни, добродетељни, мудри…
Није само реч о савременом начину живота, обиљу,свега, што нас окружује – од информација до потрошачке корпе. Не , није фокус на томе . Скромност је нешто више, то је духовна категорија .
Човек може бити умерен у одевању,храни , изласцима, уређењу дома, а,опет , да није скроман.
Скромност надилази устаљене дефиниције и , она је плод, духовног достигнућа.
Скромност је делити знање ненаметљив, саслушати саговорника, истрпети увреду, не узвратити, трпети искушења без роптања, прихватити другачије мишљење, ширити, у тишини, перспективе, учити као да ништа не знаш, помагати другима без помпе, напредовати духовно, постизати успехе без фанфара и ватромета, бити пристојан, неговати културу и васпитање, радити, али, изнад свега, скромност је веровати Богу.
Зато је скромност тешко достићи и остварити, тешко препознати.
Иза неупадљиве одеће и оскудног дома, некад стоје нескромни људи, као што иза скупоценог апартмана и моћне одеће може бити скромна душа.
Како би рекао отац Угрин: „Мислите о томе“.