Огаравио ми свет мисли и располутио осећања.
Нећу да тонем,
па име Ти зовем.
На рамену ми шапат Твој :
„Хајде дете, цвете мој“
Запратих глас шапата тог,
окренух ка теби мислени бој.
Заогрну ме, као мајчинска рука, искрзани шал Твој, који спасе многе толиких мука.
Осмех из додира, који ми пружи молитва твоја, као чигра душу разигра и нестаде сва брига.
Сунце разби облака сен
и пођох ти као ослобођени плен.
Сија душа твоја у тмини мазутно тамне ноћи, заувек си нађени колач детињства и узлет олакшања , парче диње зреле и лепоте извор воде вреле.
Ником не казујем, речи су слабе, а мисли Твоје преблаге, и само Те волим и срцем голим у тебе урањам и знам, мила, ту си, не сањам.
Доброто света овог, бакљо тамних сати, лепото дана мрачних, како захвалност Теби дати, како опран пред тобом стати.
Богу си, подвигом твојим пришла, и помажеш, нама слабима, делима својим, да будуће дане у радост спојиш .
Радости, снаге, љубави, добре наде, водитељка си ти која цветни плете венац, као не пресушни кладенац.
Ти си соколица што нам крила шири, помоћница која нас душом грли, Ти си души јастук мек
Ти си нам свима лек.
Душу си раздала свету, сваком птићу у лету, и
благодарност Божијем свету.
Руку ти љубим, грлим молитвом и радошћу, пливам младошћу јер си погледом, који растапа арктички лед, животу додала вере мед.
Блага, добра, нисам ни сањати могла, колико је молитва твоја свима помогла.
Тутњи живот, као жарачем распаљује се вере и захвалности плам, и уминуће врева светска у лепоти твог окриља и светла.
Нестаје бука велеградсака,
Волим те Света Ксенија Петроградска.
