Волим путовања, једноставно уживам у кретању, мењању средине, сусрету са новим људима, културама, језицима…
И није путовање само географија, много је више од тога.
Путовање је и географија душе, контемплација, буђење успаваних дарова, увећање радости.
Неколико дана, ван зоне комфора и уобичајених протока, прави су рудник духовних минерала.
Сваки нови сусрет обогаћује.
Учиш, памтиш, слушаш, ћутиш, говориш, делиш, дајеш и примаш.
То је и радост, она чиста, блистава радост.
Савремени номади. Неколико сати лета и већ си на другом месту.
Истражујеш, тражиш пут, гледаш, пишеш… Нови језик, нове речи, нови акценти…
И опет та радост.
Свет као двориште без тараба,као чисто сликарско платно спремно за нову креацију, као ливада без међа, као успињање на планину, где те чека топла шоља чаја…
Видиш у тим путовањима лица људи, видиш да су ти ближњи ма којим језиком говорили, ма како им се држава звала.
Ближњи су ти јер Бог ти их је послао у сретање, да учиш, да подучаваш, да помогнеш и да ти помогну, да их прихватиш и прихваћен будеш.
И видиш свет у тој красоти коју је само Бог могао створити и знаш колико су лепа и велика дела Његова.
Схватиш да Отац твој увек је ту, води те топлом руком и сигурном стазом. Знаш да Он ти све на корист даје, да му још ближи будеш.
И тако, путујеш, учиш, памтиш, волиш, радујеш се, сусрећеш се.
И срце ти само благодарношћу бије и пулсирају дамари захвалношћу.
И прошапућеш:
„Оче, како су лепа и велика дела Твоја“.
