Буди човек, створен си Богу скуте да љубиш, да полетш у живот вечни.
Ниси црв да пузиш.
Што човече, пузиш, зашто се не усправиш и честито на ноге станеш.
Време, преваранти, лажи, лицемерје, инстант решења, пластична тела….
Мора се даље од тога, мора се више, мора се шире….
Вакеле нам држе они што пузе, а наивни, затворени под, сопствена, стаклена звона, примају се на те приче, бајке, пропасти душевне.
Лако је компас изгубити, лако је залутати јер танка је линија између:
-“ Поштовани“ до “ види друже“.
Постадосмо безглаве муве којима пузачи који без грешке, не могу написти просто-проширену реченицу пишу реферате, они који не знам, пишу састављено придикују, они који мешају падеже – говоре држе.
Доста је сировина
без манира.
Духовност је вера, али духовност је и просветитељство, господско понашање, лепи манири….
Господе, подари мудрости да се истина, као кандила светлост разлије око нас.
Богу руке пружимо, благодарност узнесимо, молитве кажимо….
Молитвом започети сваки дан који се буди, јер то је непроцењив поклон Божији.
Не пузити у надолазеће сате, већ, благодарно, људски, усправно и поштено закорачити у оно што нас чека… А онда дође ноћ…Не као црв, не пузећи већ у миру и са страхопоштовањем рећи : „Слава Теби Боже“… Наћи кутак тихе ноћи, јер савремени живот убио је ноћ. Сигурно је било другачије када су градови били препуштени на милост и немилост природе, када је сумрак претварао улице у катран, а ваздух у маглу таме, али наћи ту ноћну симфонију, и остати захвалан и усправан…. Полетимо, јер само вером се узлеће.. Само уз Бога, Богородицу нашу Благу и све Свете, закрилити се можемо. Друге стазе нема.
Окренимо се вери и, као што рече Свети Василије Велики :
„Свако време је неопходно сматрати добрим за савесно извршавање богоугодних дела.“
Чинимо богоугодна дела, сада, овде, ово је време наше…. Баш данас, чврсто на ногама стојећи и Богу појући.
Не могу нас они који цео живот пузе учити да летимо.
