Свако је херој у својој причи а, често, негативац у туђој.
Да, то је оно: две стране новчића, црно – бело, свако види на свој начин.
А шта када би променили тактику?
Шта када би почели заједно писати животне приче. Заједно као ближњи, заједно као пријатељи, заједно као путници на истом броду живота?
Биле би приче мало другачије, зар не?
Реченицу, две ја, онда ти. Допуњавамо се, градимо, поправљамо, улепшавамо.
Као браћа. Као сестре. Као породица. Као ближњи. Сви смо деца Оца нашег, свуда је Он са нама, увек је Он ту за нас.
Пишимо приче, заједничке, сложне, топле, пријатне.
Нема потребе за херојима и негативцима, ту смо, делимо исто небо, исте звезде ноћу, кријемо се од истих ветрова, исто нас сунце греје.
Наравно, не треба да нам приче буду исте, али могу да буду заједничке, могу да буду пуније и топлије. Причајмо оним што имамо, што добро радимо, Богу је драго када усавршавамо своје таленте, па Он нам их даде, да буду на корист и ближњима и нама и свету око нас.
Улепшајмо, ту заједничку, сусретнодушну причу, ти са мало поетике, она са мало сентименталности, он са зрнцетом аналитике, ја са мало колорита, додајимо сопствене зачине, како би нас укус, те приче, још више зближио, повезао, саставио у библиотеци овоземаљског живота, и исприповедао стазу ка животу вечном.
Променимо по коју реч, заборавимо некад узвичник, изоставимо питања, и прескочимо тачке. Хајде да оставимо по неки зарез, три тачкице.
Пишимо приче у којима се чита: волим те, радост, вера, снага, осмех, нада, лепота, љубав , душа, човек….

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име