Људи….
Окружени смо једни другима.
Различити, почевши од отисака прста, облика лобање, па до интелигенције, нарави, жеља. Потребни једни другима да помогнемо и учимо се међусобно, да сладимо и солимо дате нам земаљске моменте.
Почевши од породице, преко суседа, рођака, колега, сапутника у путовањима – везе, какве год биле, ту су.
Сваки човек нас обликује на неки начин, било добар или мање добар.
Поједини ће из нас извући оно најбоље што имамо и помоћи нам да то изнедримо из себе и пустимо вани. Неки други ће пробудути оно лоше, можда и ружно, а да нисмо ни свесни да је то чучало негде у нама.
Сваки човек има нешто добро у себи, али и нешто добро за нас. Свима нам Бог подарује живот и све нас мајке рађају чисте душе.
Бог нам уз живот даје и слободу, и све оно што постанемо, резултат је личних избора. Ничија мајка није родила нечовека.
Многи нас повреде, ране, нанесу менталне модрице, а други, други нам помогну да раширимо крила, дају ветар у леђа, пробуде успаване потенцијале.
Са сваким и од сваког нешто научимо, и то је добро, то је и најзначајније у нашим људским сусретима и причама.
Од неких научиш се доброти, благости, поштењу, емпатији… сваком добром дару.
Други те науче да будеш обазрив, да не отвараш широм вратнице срца, да се лако не препустиш душом и да држиш дистанцу.
Када су упитали Сократа, која животиња најљуће уједа, он одговори :“Од дивљих – клеветник, од припитомљених – улизица. Па и такве људе, са сврхом и намером Бог нам пошаље у неком тренутку, за рад нашег спасења и напретка, за наук да пазимо какви смо, какво нам је срце, шта нам је у души. Да се преиспитамо, загледамо у дубину и ширину вере и бића ,да погледамо у ону најтананију измаглицу срца и ума.
Сви су са сврхом ушли у наш живот, на нама је да препознамо због чега.
Једни ће бити доживотни станари у дому нашег срца, они други биће пролазници, али ма како било, Богу хвала за сваког од њих, за сваку лекцију, сваки нокаут, сваку радост. И док овоземаљским животом, пловимо, једна од најважнијих лекција коју нам Бог преко људи шаље је лекција давања, давања као: љубави, вере, наде, доброте….
Давати значи живети Божијим нотама, давање је имати разлога да се иде напред, радује, живи .И није важно шта се даје : љубав,топлина, искреност, подршка , време , загрљај, нешто материјално. Битно је да то неком треба и да се од срца да.
Важно је да нас сваки човек, ког на стазама живота, сретнемо, учини за милиметар бољим него што смо били у прошлости и да нам отвара врата да за педаљ будемо, још бољи, у будућности.
Благодарим Богу на сваком човеку ког сретох у животу, за сваку научену лекцију, за сваку могућност да се поправим, за сваки осмех и радост и нови изазов за свки пад, саплитање, сваку огреботину.
Богу хвала на сваком чоеку, био он станар или пролазник.
Богу хвала на вери, на животу, на радости.
Путујем долинама и горама живљења, уз људе, уз учење, уз веру, наду, љубав.
Боже моја истино и снаго, моја радости и благо душе моје, благодарим Ти човекољупче на свим мојим станарима, на свим мојим пролазницима.
И како рече старац Емилијан:“Онај који се жали на људе око себе страда зато што не разуме – да су они поред којих живи управо оно што му је потребно за исцељење.“
Слава Теби Боже.
