Пепео је долетео са јужне стране брда,
без најаве и страха.
Језеро се мрешкало под снагом таласа,
кидајући све препреке и чворове дана.
Облаци су слетели на јастук мог смирења,
водећи ме у лавиринт самоће.
Није било бојазни , нити стрепње,
само спокој сазнања да дан плови ка
јату нових перспектива.
Пламтела је снага тишине и копрцала се у
покорици тврдих речи.
Врелина је опрала талог и спрудове
површности.
Светло се појавило са Тобом ,
и знала сам да из пепела изниче радост.
Замукле су све недоумице, све дилеме и неспокоји и
узлетела сам Теби у наручје,
знајући да ту је дом.
Спознала сам да Ти си
снага, љубав и нада.
Знам, да осим Тебе, другог савршенства нема.
Зато полећем, улицама скрећем, још увек претакајући речи
у тишину, и ништа
није тако драгоцено и
свепрожимајуће као
ова духовна радост
сусрета са Тобом.
Хвала Ти….
Радујем се…
Живим…
