Стрмоглави пад…
Ако, боље је тако. Можда научиш нешто, можда ти ожиљци постану лепа панорама преобликовања.
Ни вајар није без зноја и пребијених руку, од стене скулптуру исклесао. Чуј , и глина на витлу се обрађује, издужује, растеже, пуца и спаја, суши и пече, па створи се дивно дело.
Па што не би и човек тако?
Мислиш лако је насликати слику. Мало боја и инспирације и то је то?
Видиш, није тако.
Све има свој пут.
Мораш прво начинити цртеж, али знаш, баш прави, занатски вешт цртеж, без мане. Поломити ко зна колико оловака, угљена, туша. Цепати и поново цртати. Цепати и опет цртати. Тек онда дођеш до основног колорита, па додајеш валере, сенке, тонове. Дуг је пут до слике.
Ето, тако и човек себе слика, гради, ваја.
Грешиш, исправљаш грешке. Поновиш их па опет исправиш. Сапнеш се ал’ останеш на ногама.
Клекнеш, пужеш, плачеш, разбијеш се на парчиће.
Устанеш, усправиш се, кренеш даље.
Све тако. И само напред.
Једно само никад из срца не чупај – радост!
Радост што Господ хода крај тебе, што ти ране зацељује, што ти сузе брише, што са тобом дише, што зна тебе, баш тебе именом и презименом.
Радуј се, увек се радуј.
Све дође и прође, али радост је она константа која нас чини добрима, лепима, јединственим, целовитим.
Радост је оно што нас Христовим чини.
И зато: радуј се!
