Био је мој тата ту, увек, за све.
Знам и сада је ту са мном на Литургији, у кући на крсну нам славу. Ту је док кандило светлошћу тихом обасјава сваки угао.
Ту је мој тата у свакој јутарњој и вечерњој молитви.
Пази ме док путујем светом целим и, тада, несебично љубав ми дели.
Био је ту када, Божијом милошћу, дођох на овај свет. Купао и хранио ме са мамом, даровао ми вере светло и православље свето.
Бдио док су богиње, прехладе, подерани лактови, разбијена колена, обарале мене и потпуно даривао себе.
Сликовнице, бојанке, књиге, играчке, где год ходио, мом свету приводио.
Руком чврстом, стиском нежним пут храма, да не идем сама, са мном вазда ходио.
Прошли смо тинејџерске журке, младалачке јурке, несташлуке разне и тренутке душе празне.
Стамен, храбар, плавооки, насмејани човек у свему са мном довек.
Није дао олује да покваре дане нове, већ очински бранио моје срце и очи ове.
Учио ме захвалности, раду, будио увек наду.
Док сам тражила себе, будан био уз мене.
И ту је, знам ја, и осећам то, па идем даље да савете и поуке његове носим као орден на капуту живота мог.
„Запамти дете, за живота твог, велики је наш Бог.
Моли се, искушењима одоли и воли, само воли“ – дивне речи којима се све лечи.
Радост мој тата мени је био и сада, знам ту је, јер туга није моја друга, само радост, љубав и нада, вазда, као и сада.
Љубав нам, свима, увек паше, срећни вам Оци тате наше.
