Лагано сам у лишће крочила, ношена хуком
сова и бледилом тихог хоризонта.
Негде у даљини зрикавац се чуо.
Подледњи откуцаји мирног сата лебдели су у пољу макова.
Сагела сам се и помиловала зрак сунца уцртан у склупчаном камену.
Није било оловних облака нити шупљих стабала.
Нечујна фрула ширила је звуке утехе .
Рекли су да се време убрзава, али то је само још једна заблуда оних без наде.
Рукописи старих сејача у кругове су потонули.
Странице тешких књига виориле су на ветру.
Глина је добијала боју зарђалих ексера и склапала је углове опомена.
Окренула сам главу на другу страну и угледала крлетку отворену и минералима светлости обојену.
У радост сам крочила док ме је љубав носила.
Нема таме у парчету милости, само смех, доброта и нека, сасвим једноставна, лепота.
