Видела сам лабуда како плеше и белим крилима односи облака тмину.
Чула сам громове, који преко поља језде, и знала сам да киша ће спрати сво труње и муљ, изнад наших глава.
И видех радника, како у зноју, под теретом тешко дише, и пружих му чашу воде свеже, и схватих да само поштење за небо веже.
Додирнух руку ти топлу, бледу кожу и прсте вите и осетих да кормилом живота, само љубав лађарити уме.
Косу сам, на ветру развила, као снопље жита зрела, и пођох да тражим, радости нова врела.
Кораци лелујају у сенци платана, збијени од бљеска океана, спремни потрчати у пролаз изнад мрака.
Свиће јутро, млади се зора, понеки звук провлачи се кроз незнана мора.
И знам, тишина још време мије, а јастреб још да сније кроз паучину и простор, кренуо није.
Севнула је муња,
оком запара сјај,
не, крај то није,
то је почетка, гримизни, гај.
