Господ нам је оставио путоказ и слободу.
Зар је могло више?
И тај путоказ и та слобода даровани су нам из Његове безусловне љубави.
Зашто онда не следимо тај путоказ, зар бољег пута има?
Зашто не поштујемо слободу коју нам је Он дао?
Кривудамо путем, тражимо стазе и стазице, надајући се некој пречици, некој мањој узбрдици, некој мирнијој реци или плићем поточићу, гордо самоуверени да можемо сами без Њега. И тако бауљамо, гасимо светла, упадамо у јаме, удаљавамо се од, јединог, истинитог и исправног пута.
Губимо оријентацију, време, љубав, доброту, ближње, себе…
Слободу (зло) употребљавамо по сопственом нахођењу, час је претварамо у анархију, час је лимитирамо по свом себичном самовољношћу, упорно заборављајући да слобода није безвлашће и приватна призма живота, већ и да је то одговорност, правичност, истина.
Губимо трку јурећи инстант решења и брзе одлуке.
Гушимо љубав, испадамо из ритма, свирамо фалш акорде.
Као измаглица крај реке прекрива нас млакост, малодушност, страх и лењост. Млаки и слаби.
Подпадамо под утицаје варалица, лажних душебрижника, ловаца на душе и новац. И све то што смо млаки.
Ни чорба не ваља млака, а тек човек када је млак – колико вреди и колико је уопште човек?
Поштеније је бити хладан, наравно није добро, али је искрено – хладан си и то је тако. Али бити млак, то је пораз, то је предаја, то је лагано утапање у пропаст.
Не млаки, пробудимо се, загрејмо срца и душе, отворимо ум, загрејмо се, подигнимо радну температуру.
Ту је Литургија, покајање, исповест, причешће, наши пароси, наши оци, мудрости светих отаца, наша црква.
Не млаки, само врели можемо следити путоказ, само врели можемо бити слободни, само врели можемо волети, само врели Господу припадамо.
