Док нас Бог, својом љубављу и милошћу, призива у веру, слободу, правду, док нас Црква очекује да станемо једни покрај других у поштовању, благости и радости, ми окрећемо поглед у неке, прозаичне, пролазне и трулежне ствари.
Поделе, размирице, подметања, лукавства, све то чини део свакодневнице.
Стереотип : верујем у Бога, то је ваљда довољно, зашто бих ишао у Цркву, одем када стигнем… То је као да орач пооре њиву и каже: поорао сам, то је довољно, зашто бих морао стално да сејем.
Поларизација у свим сферама живота, спушта, из дана у дан, разум на све ниже гране, занемарује се знање, оставља се учење, тоне се у кал безумља.
Духовност је једини бедем, последња одбрана од бесмисла, које у галопу надире.
Гомила разузданих,лажних, погубљених и не сигурних расте, али да ли је то права страна, да ли се олако треба препустити и упасти у ту гомилу?!
Зашто би то радили?
Бог је увек ту, Црква је увек ту.
Ово је време у коме се води рат против духовности, против свих хуманих вредности, против свега што одудара од наметнутих ставова, против свега што човека чини човеком.
Борба је одавно почела, мањина је та која брани веру, цркву, правду, љубав. Али, као што је безброј пута живот а, и историја, показала: није бројност важна, важан је Бог који нас води, важна је вера која нас љубављу поји, важне су смелост, истина, правда…
Зато станимо међу истините и храбре, тамо су најчаснија места.
