Да свој крст, кроз живот,
честито носим.
Знања иштем, да са Твога пута, Господе, никада не скренем. Да ме не би занеле светлости лажне,
трице неважне,
да смем Ти без зебње стопе пољубити и у, нове зоре, уз благослов Твој, срце пробудити.
Појачавам молитву,
души тако угодну,
и препуштам се вољи Твојој, потпуно спокојна, сигурна у љубав Твоју.
Пакујем у шкрињу прастару румене остатке шушкавих сумњи, а музика небеског плаветнила, као ветар обухвата све, доносећи мир и среће опојни дах.
У наручју твом, кључа крв од радости бескрајне и зовем Ти име, а путеве радости налазим свуда око себе.
Азурно плавило преклапа облаке сиве, то вера и молитва у мени живе.
Прашњави пути, усамљена стада, све то оста иза мене, и трчим у благе паперјасте успоне, знајући да ноћи више нема.
Дан, љубав, радост, море је у коме сада пливам, а душа узлеће у мени, осећајући како идем, поносно, с љубављу и радосно, ка Теби.
Реско бљештавило недоумица, које је сужавало видик, губи се у пријатном оклопу наде и вере.
Патинирани остаци прохујалих времена, нестају у успону садашњости.
Љубим крст, име Ти дозивам у усхићењу и пут се мој ниже, као бисерна ниска, ка одредишту мира, ван свих свемира.
Крваве сузе сливају се и преображавају у чипкасту срму веселости.
Забијени шиљци грешака, милошћу Твојом, кроз покајање зацељују рањена места, и као соколица, узлеђем и ничег се више не одричем, само кроз дане галопирам слободна и прочишћена.
Радости имам, радост делим бићем целим, радост дишем и плућа ширим, радосно у загрљај Ти себе дајем.
Прими ме добротом Својом, Ти љубављу овенчан и блистав, хоћу да сам пред вратима твојим радост чиста.
Корачам кроз авеније кедрова и старолетних маслина и лоза, и знам- истина једна само је,
истина је име Твоје,
истина си Ти.
Водопади тишине духовном стазом претакају се у љубави траг, тонем у себе и растем у висину неких нота старе лире, растачем атоме свести у оркан радости, пружам корак по корак… Ходам, идем, Теби да стижем…
Индиго буја у оази далеких звона, бројаницу руком ухватим и молитве се, са осмехом, латим…
