Облак сам што лагано
с’ краја на крај света језди.
Могу да одем
стари кофер за нове
тајне је спреман.
Желиш да одем,
ништа лакше, овоземаљске ствари
мене не држе.
Крила сам раширила
ваздухом радости
спремно полећем.
Не знаш мене, видиш
своју заблуду о мени,
зато, могу у тами,
без звезда, усхићено да
отрчим у свет широки.
Осмех ме вуче даљинама
и могу да одем без
освртања.
Одузима ми дах та етида транспарентног
новог одредишта.
Желиш да одем,
јер ветар сам, а ти
не разумеш ноте којима
ветар шапуће.
Желиш да одем
и то је у реду, волети
и одлазак по некад је
најлепша изјава љубави.
Слободна сам, Бог ми уз
живот и слободу дарова
па шетам светом,
захвалног срца.
Могу да одем, желиш да одем, а ја радосно
то прихватам као
праштање и заборав.
И све могу уз љубав Божију, и свет који ме Мајчином руком грли.
и могу…
И одлазим, али увек
ће ја бити негде ту.
