Грабљиво доба, грабљиви људи, грабљиво живљење.
Сви журе, јуре, хитају, чекају, надају се.
Пропадају планови, губе се богатства, нестаје здравље, одлазе пријатељи, губи се сврха. И све то због помаме за страшћу и слашћу, богатству, иметку, заборављеном претку…
Све, сада и овде… И када тако буде, брзо и прође, нестане као да га није ни било, онда нови круг, потраге, нова тура пића, ново друштво… И, опет, ништа се ту не мења, кратког века је свако то, залудно, задовољство.
А, све је лако, ако знаш куда и како.
Лагано, у веру, у Цркву, у Господње наручје, и Богородичин загрљај.
Е, то је пут, који радост доноси. Нема на путу том журбе, грабежа, отимачине… Идеш лагано, малим корачићима. Ходиш усправно, стамено и ведро.
Путујеш свакодневно, данас две лествице, јуче ни једну, прекосутра, можда, пола, али срце ти пуно. Душа се осмехује, мир те храни, нада јуначи.
Ведри ти вера дане, и нема ту годишњих доба, несанице, самоће, отуђености.
Тиха радост, носи те из данас у вечерас, из вечерас у јутрос…
Само лагано, ухватиш ритам и идеш напред.
Нема потребе да се жури, јури, нема ту: све, овде и сада. То је пут тихог узрастања, смирене интроспекције, суптилне радости, транспарентне чврстине.
Мали корачићи, велики подвизи.
Нађеш љубав, нађеш мир и спокој. Откријеш сигурност и лепоту.
Господ лагано куца, стрпљиво чека, и нађеш која је твоја животна река.
Не губиш дане и сате, који неће да се врате, већ у боље и лепше идеш, онако, лагано, шмекерски, културно и фино, и осећаш да дубљи ти је дах, чистији зрак, да тами је крај.
Бог те у стадо своје прима, и улазиш и налазиш дом, породицу, пријатеље, један посве нови свет.
Мали корачићи, велики пут газе, и више ниси без наде.
Стао си, коначно као човек, нови си род, са тобом је Бог.
