Питање Литургијског живота и светог Причешћа, увек је актуелно, али некако у ове дане, када се нижу славе и празници, то постаје још актуелније.
Колико год труда, речи, знања, позива, наше свештенство упућивало, остаје део оних који су ‘глуви код ушују’, који живе оном изреком:“ако нешто хоћеш нађеш начин, а, ако нећеш, нађеш изговор’, па тако изговора је безброј.
Изговори свуда око нас, од оних креативних, збуњујућих, до прозаичних и патетичних.
Обредни смо а не, још увек, Литургијски народ. Време је да се то промени.
Поменух како је све то упечатљивије у ово доба када се крсне славе нижу, када благи, свечарски дани, иду један за другим.
Збуњујућа је та везаност за обред, за пуку форму, а отклон од Литургије и Светог Причешћа…
Славим славу, идем на Литургију, на свакој се причестим и чекам свог пароха да дође и ‘подигне’ славу. Каква је то радост, богатство, благослов. Пробајте, видећете све кроз нову призму постојања, осетићете благодат, окусићете истински снагу вере.
Зашто, на дан славе, на тај аманет предака не доћи и учествовати у Литургији, зашто се не причестити – па то нам је смисао и живота и славе?!
Како можете доћи након Литургије, онако непричешћени, донети колач, жито, вино… Зар вам у души нема неке празнине, сувог пустињског даха, зар вам не фали жар у срцу…
Обред не може заменити Литургију, свето причешће, заједничку молитву. Обред је само обред, то није радост, то је ‘отаљавање’ посла.
Хајде да више не будемо обредни народ, хајде од сада да заживимо Литургијски.
И као што рече Лимасолски митрополит Атанасије:
„Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије.“
