Препуни тротоари, гужва на семафору, нестрпљиво чекање испред каса у радњама, неко купује новине и на позив продавачице да има кусур чак се и не осврне, само одмахне руком…
„Где је више тај такси, зашто не стиже аутобус, зар још није укрцавање за лет…“
У пролазу чујемо само :добар дан, здраво, ћао… “
На питање:“ како је“ нико нити чека нити даје одговор…
Сви журе… Касним на посао, касним у школу, чекају ме обавезе – журим, касним на дејт, нећу стићи на пиће, не могу почеће утакмица, идем ускоро ће серија… И тако :журим, јурим, окаснићу… Свеопшта јурњава…
Због чега?
Због кога?
Хајде да седнемо у парк и ћаскамо, хајде да се спустимо до реке и пустимо да нам вода хлади стопала док без журбе разговарамо и смејемо се, хајде да лагано шетамо и једемо кокице…
Хајде да се загрлимо и ћутимо…
Хајде да слушамо музику и уживамо…
Ооо, не, то не може јер, ето, журимо…
Али хајде да журимо нашим породицама, хајде да журимо пријатељима, хајде да журимо рођацима, људима у невољи, болеснима, сиромашнима…
Када ћемо журити, да не закаснимо на Литургију, журити срцем ка причешћу, журити у нашу цркву…
Пожуримо нашем Господу и не морамо журити више нигде… То је наш циљ, то је наш спас, то је наш мир…
Када пођемо путем љубави, стазама смирења , када осетимо колика је љубав Господа нашег, све журбе, трке, јурњаве завршиће се и тада ћемо спознати лепоту и дар живота.
