Носим крст у себи,
Носим крст у теби.
Крст кроз живот са радошћу, из дана у дан, износим постојањем својим.
Са крстом мојим, ја сам ја, цела, смела, део заједнице а опет ја какву ме Господ створио.
Поклекнем под својим крстом понекад, оклизнем се, сапнем, али не падам. Има тај крст крила и љубављу Господњом, од пада ме чува.
Носим га поносно.
Не дам га и штитим животом својим. Не дам крст на ком Господ смрт победи.
И нисам ја ништа посебно, само она трунка прашине суве са пута, али волим крст тај као очи, као кап росе жедна биљка, као соколица птиће своје, и све у крсту, што носим, је бреме радости моје.
Људи живе у великој заблуди јер одговор на питање има ли времена траже у часовницима, а одговор је у путу који је са крстом пређе.
Не гледа човек крст, већ сила крста гледа човека.
У дворцу овог света, човек без крста расплиће клупко свега што је изгубио тражећи мир, а човек са крстом излази из кавеза, шири крила и зна да се гравитација не рачуна када те на тлу чека крст.
Спуштам главу на крст часни и све је лакше.
Дом је тамо где је мој крст, где је радост, где су вера, љубав и нада.
Зато, клањам се Крсту Твоме часном и удомљавам себе тамо где ми је добро… у загрљају крста Твога Господе.