Шта би било када би сви учинили у једном дану нешто лепо неком незнанцу?
Да ли би то били разбацани комади, насумичних дела или луцидни, смислени комади стварности?
Прозоре душе да отворимо широм и распемо, унутрашњу доброту на неке, нама, не познате људе.
Какав би то дан био. Колоплет љубави, разумевања, солидарности, емпатије…
Доброта равна сунчевој топлоти.
Махнути неком путнику који замишљено гледа иза прозора аутобуса.
Оставити нешто новца у апотеци, јер, можда ће доћи неко, коме ће требати лек, а неће имати довољно новца да га купи.
Отићи до болнице носећи пуне руке понуда и оставити особљу да раздели болеснима.
Обрадовати децу, у некој, установи, поклоноти им сликовнице, играчке, учила …
Комаде стварности спајати добротом.
Драги Бог, упути ће нас у правом смеру, само одшкринути вратнице срца, да чујемо Његов благи шапат, који говори: „Иди, дај, помози, приђи, воли…“
Очистити порту, помоћи у Цркви.
И опет, спајати комаде живота доброчинством… Малим, добрим делима, удахнути осмех, сваком комаду живота, онако :тихо, смирено, лагано, не сметано од буке и вреве свега око нас.
Слава и хвала Богу на свему!
Није наш живот само наш, живот је и наш део ближњег, живот је она лепа, мекана, домаћа погача а ми смо само комад те погаче.
Зато, будимо доброчинитељи и заблагодаримо Богу, спајајући добрим комаде живота и делимо срцем и љубављу, укус домаћинске, душемирисне погаче, као комаде стварности.
