Сумрак… Дан још сасвим није утекао, а вече се дошуњало, лагано и не приметно.
Гори кандило. Собу осветљава титрава, умилна светлост…
Клатно сата откуцава тренутке пролазности…
Сенке на зиду, испод икона, стварају топлу, присну надградњу овом тренутку.
Гори жижак тог кандила, старог преко 150 година, светлост милује филигрански рад мајстора и у тој светлости видим, генерације и генерације…
Видим чукундеде, једног са паром волова и камџијом, другог са својим коњима враним и свиралом… Чукунбаке и њихове плетенице и везене кошуљке и питам се да ли су имале мушкатле на прозорима и чуваркућу на крову…
Видим прадеду, младог капетана на првом балу, и сусрет са дворском дамом Љубицом, и видим млади пар док прадеда службује у Призрену…
И видим другог прадеду, другу прабаку са децом, видим прадедин краснопис и прабакине румене образе… И одласке, ратове, логоре, одлазак преко океана и иконе, старе војне књижице, богате библиотеке… И живот овде и тамо, тамо далеко, баке, деке, родитеље, ујаке, стрица, нас децу…
Видим подизање славе, свештеника, жито, славски колач… Литургије, причешћа, цркве…
Сетим се учења и тате који каже:“То мораш знати ко’ ”Оче наш“, маминог загрљаја…
И волим то кандило.
Кандило старо, светило моје…
И волим радост сваког новог дана, сваког свитања, сваког починка…
И гори кандило старо и горе, кроз њега речи :
„Ја сам пут и истина и живот“
