Уздиже се молитва
Као ждрал у висине.
Звоне црквена звона
Етиду љубави и заједништва. Људи се покрећу, и док свештеници молитвом
Испуњавају храм, из сваког присутног, молитве као ждралићи, који испод мајчиног крила излеђу, лагано се покрећу и греју сваки кутак овог светог места.
Пој се ори, а Ти Боже чујеш и снагом љубави, радујеш свако биће, сваку твар и небо спушта се на сваки длан.
О молитве наше, ждралови добри, полетите Оцу, узлетите Мајци, ношени крилима благодарности.
Пратимо молитву ту, следимо сваки дрхтај од радости нам титрав.
Празник срца – Литургија, као печат обележава наше мале снаге.
Љубав није узмеш па је вратиш. Љубав је ово сабрање под црквеним сводом, док свако је ближњи, док губи се ‘ја’ а узраста и у истну стапа се Ми… Нико сам није, сви смо породица, молитвом сабрана, љубављу милована. И свет је леп јер Бог нам лепоту добротом укорени у сваки моменат.
Бруји црква, молитве наше – ждралови красни ка Оцу путују, и ништа осим чисте захвалности и љубави, нема овог трнутка.
Остале су бриге, невоље, безнађа, испред храма, јер у храму само за добро и лепо места има.
Ништа се са овим осећајем не може упоредити, само молитве наше – ждралови душе и Господ наш у свој својој лепоти, љубави и доброти.
Полети радости, полети благодарности, полети молитво, јер, Слава Богу, живот је леп као слободни ждрал.
