Помпезне речи разобличавају немире и стишавају искушења. Ипак, тек у потпуном ћутању, када оне занеме, проналазимо кључ. На том прагу, где престаје наш напор, а почиње Његова милост, камен се претвара у хлеб, а рањена плућа удишу први ваздух вечности. Више не тражимо путеве кроз беспућа; постајемо пут којим Он корача ка нама.
Али истина се крије у оној тишини након изговореног, у којој се крик са дна претаче у захвалност. Тада схватамо: сваки ожиљак на плућима је печат победе над мраком, а свака камена ноћ само тврђава у којој се ковала наша светлост. Освит благослова није изван нас он је тренутак када срце коначно каже: ‘Ево ме’.“
Христос тражи само нас, наше срце и мисли, а ми, мали и пали, у ноћима од камена, зоре надом надамо и, са дна вучемо, сопствена беспућа ка освиту благослова.
Но, на крају свих тражења, остаје само једна истина: Он не гледа у снагу којом смо се пењали, већ у смиреност којом смо Му своје падове принели. У тој предаји, бездан постаје небо, а наше биће – Његов дом.
