Сећања….
Шта су сећања?
Прошлост улепшана призмом времена, одломци негдашњих догађаја, евоцирање мириса, укуса, звукова.
Ја у шећерној пени давних дана, живот на рингишпилу прохујалих месеци и година.
Ближњи, они који су ту, они који су отпутовали у наручје Господу, људи са путовања, суседи, познаници.
Први дан у школици, први двојезични разговор, полазак у школу, распусти, откривање света, прва симпатија, први бунт.
Којом мерном јединицом мере се сећања. Данима живота, пређеном километражом, модним хировима, музиком, сатима и удасима.
Све је то мој живот, моја сећања и моје постојање. Али ништа не мери баш, онако лично као прво причешће.
Да, моја мерна јединица, мој лик успомена почиње првим причешћем. То ми је идентитет, то ми је душа која постаје свесна Божије милости, ту је тачка где живот одистински почиње.
Мала сам, у татином наручју, мама је ту – милује ми образ, дека и бака насмејани и, некако, и радосни и треперави. Радозналост ми буде ликови око мене, што са зидова манастира, благо гледају. Привлачи ме њихов мир, боје, мирис који се шири, људи који су свуда око нас, у миру, радости, оном титрају ишчекивања.
Упирем прстић у лик жене са дететом у наручју. Кажу ми:
-То је Мајка Божија, Мајка наша, са Спаситељем.
И, иако мала, не потпуно свесна свега, можда и не разумем све, али осећам, осећам да нема страха, нема бојазни, само мир, само желим да ме тата спусти да могу да се растрчим и додирнем те ликове, те зидове.
Свето Причешће, дечија радозналост, протин осмех, радост моје
породице, њихов понос.
Прво причешће, и добијам име и презиме и себе као парче пластелина, које од тог часа почиње да се обликује.
Трчим, после, моји корачићи тапкају, људи су раздрагани, осмехују се, трчкарам са осталом децом, додирујем ликове на фрескама, причам са њима, смејем се, одајем тајне, живим.
Да, моја мерна јединица сећања је Свето Причешће.
Дужина сећања је одређена тим тренутком.
