Постоји само један додир који вечно траје, сви остали су пролазни јер их прогута ватра времена.
Само Божије миловање, тај је додир који вечно траје.
Живимо захваљујући том додиру, љубимо, волимо, дишемо, сањамо, путујемо, радујемо се…
Шта је човек без Бога?
Какав је то склоп неурона, ткива, капилара, каква је то физиономија? Колико људскости има у човеку без Бога?
Све луке мора не могу бити дом без вере, без љубави, наде… Све је далеко, све је лажно, све је, без тога само илузија постојања, време које прохуји и не остави ништа.
Људскост је оно Божанско у нама.
Нек стану сатови, време ће ипак наставити да, без људскости, вуче ка амбису празнине.
Све нам је дато, ако паметно одаберемо, бићемо у наручју лепоте и истине.
Само у додиру људскости постајемо ближњи, постајемо блиски, опстајемо у торнадима света и корачамо, јединим, правим путем.
Шта је додир људскости?
То је љубав према ближњем, то је солидарност, ематија, то је одсуство предрасуда, то је све… Жар нагорелог дрвета у камину, то је када неког огрнеш својом јакном да му не буде хладно, то је свежа кафа коју изнесеш чистачу улица, она чоколадица коју поклониш, уз осмех неком, то је када биљку унесеш у просторију да преживи зиму, то је када ти неко недостаје, када прочиташ књигу па је поклониш школској библиотеци, то је када лепоту нађеш у свему и пустиш да те носи река љубави.
Отворити душу неком, пустити у одаје и спратове свог бића друге, дати другима руку, подупрети им наду, заједно се носити са животом.
Човек је сува грана без људскости, људскост без Бога није чиста, часна и постојана.
Само уз Бога додир људскости могућ је без ограничења међу, нама, људима…
Привремен је овај живот, али људскост га осветљава и обавија снагом, док чекамо онај вечни… Додир људскости… Додир којим Бог из тишине ствара реч,реч ствара љубав, љубав заједницу, заједница светлост свима нама.
