Скок са литице присуства у кањон небића… Склоп звезда и прашине, осмеха и лукавства, истине и лицемерства, части и безобзирности, и тако…
Још се пропланци зелене младом травом, још суша није узела им постојање…
Некако слично је и са човеком… Гура кроз живот, јури за каријером, трчи за оним што мисли да му треба, граби све што му се понуди, без икаквог критеријума.
Лепоту једноставности маловерност преобрази у ружни лик живљења.
И идемо глава погнутих, не гладамо једни друге у очи, не грлимо се, носимо дане као изврнуту рукавицу. Тешка глава, повијена плећа, дрхтаве руке, тврдо срце.
А све је тако једноставно. Сваки делић дана, свака секунда лепотом једноставности пулсира.
Осмех, загрљај, миловање, једноставно а отвара душу и узноси срце.
Литургија, причешће, молитва, покајање, исповест – једноставно а даје слободу и пуноћу.
Хлад и мирис липе, лимунада и књига, музика и твој пас- опет , једноставно а тако умирујуће.
Сестра, брат, пријатељ, разговор, тиховање, испуњавајућа једноставност…
Све је са Богом једноставно, љубљено и слободно… Сви ти делићи једноставности су анестетик за лудило ужурбаности, тензија, компликованости.
Живот је леп, живот је дар од Бога, живот је чудо…
Све је једноставно у Господу и љубави.
Откотрљајмо компликованост и разлијмо се у делиће једноставности.
