Саосећањем покушавамо бити блискији ближњима, показати да смо ту, да хоћемо и желимо поделити муку, терет, баласт са њима.
Није то обавеза, то је једноставно капилар душе који своју крв нуди ближњем, да му олакша, да му снагу да, да му каже:„Ту сам, ево ме, уз тебе сам“.
Али нису то само речи.
То је и обрисати нечију сузу, привити неког у загрљај, стиснути руке, поделити кришку хлеба и гутљај воде….
То је молитвама бдити, молитвама заједничарити, то је заједнички вапај Господу.
Саосећање није тек тамо нека емотивна категорија, која се по потреби извлачи из неке скривене ладице срца, или кринка која се на лице ставља, нити лицемерни осмех позирања.
Саосећање је део бића.
Можда се то и научити може, можда упорним тренирањем стећи, можда константном вежбом задобити, пронаћи….
Ипак, мислим да то или имаш у себи, или не.
Саосећање…. Људскост… Доброта… Хуманост….
Господња стаза.
Љубав Мајке нам Свете.
Благодарност, љубав, љубазност, човекољубље, жртвовање…
Да ли осећаш?
