Волим – то је само реч.
Волети – то је дело.
Речи олако склизну из уста, без промишљања, онако импулсивно и тако девалвирамо значење речи. Тако изобличимо смисао и осиромашимо снагу и величину реченог. Посебно је то изражено баш у речи ‘волети’.
Излије се у простор и време : „волим те“… исплива, артикулисаном честицом звука…
Волети, е то је подвиг, то је, чин, то је битно…
Волети је дело.
Волим те, без волети је као пресушени поток… Остало је суво, сирото корито, али воде, бистре, транспарентне, живе, нема.
И можеш рећи ‘волим те’, понављати из дана у дан, изговарати са осмехом, грлено ил’ тихо, јеком или шапатом, али нема ту истине, интегритета, љубави…
Волети је друга галаксија.
Волети се може и ћутањем, али снажно, детерминисано, дефинисано емоцијама…
Волети је мислити најбоље ближњем, волети је дати себе да другом буде боље, чинити да други осети радост.
Волети је давање, пружање, даривање…
Волети потире ‘ја’ да би ‘ти’ било срећно и задовољно…
‘Волим’ постоји само кроз ‘волети’.
Бог је љубав, најбитнија и најважнија, она нас оживљава, води, милује, учи… Због те љубави нек ‘волим’ буде волети.
