Згурени у ‘свемир’ који нам се, на све могуће, начине и са свих страна, намеће као императив живљења, пролази нам време јурећи те имагинарне одреднице. Не налазимо смисао, сврху, не видимо лепоту живљења и не осећамо јачину радости.

Људима је потребно нешто више, нешто боље, светлије и светије. Неки се препусте струји животне реке – па шта буде, други пак, обесхрабрени, љути, пролазе кроз дане тек да дочекају сутра, па опет из почетка.

Али, на срећу, има и оних који се боре, трагају, путуји животом тражећи ону, чудесну, праву дестинацију, и иду док не стигну до свог одредошта. Захвална сам Богу који ми је дао ту радост да путујем, овом дивном творевином – светом који је љубављу својом безграничном створио, да упознам безброј људи, сазнам о много живота.

Свуда људи, који желе и имају истрајности, воље и снаге трагају. Неки покушавају пробајући све што им се нуди, па не ретко залутају, неки траже ‘то нешто више’ преко посла, породице, пријатеља, хобија, екстремних спортова, сталног бунта, али траже…

Постоји само један пут. Пут слободе, љубави, светлости, разумевања. Тај пут Господ нам је показао. То је пут који води Цркви, Светој Литургији и причешћу. Пут, на коме није увек лако, али на коме светлост не залази. Пут који је трасиран слободом и борбом, али пут који је безбедан, сигуран и који води најлепшој дестинацији која постоји.

Сви смо ми као што песник рече ‘само лист на ветру’, али нису ни сви ветрови исти, неки разарају, уништавају све пред собом, неки доносе кише, вејавице, хладноћу и студен неки су лагани, безначајни, промашени, сиромашни у својој снази, али ход ка Богу и вери, то је онај прави, моћни ветар промена.

То је ветар који сигурном Божијом руком, кроз буре и олује, води нашу животну барку на право место. Ветар промена лагано затитра око нас и продрма цело нам биће и, осетивши то, пређемо из барке у брод спасења, у Цркву.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име