Тутњава долази лагано,
као тама која натапа небеса.
Нема светла, смрачило се.
Тишина, мук, нечуј који добује развученим минутима и сатима.
Крик који расеца тишину својим немим болом.
Мирис туге, обујмио је свет.
Мајка јауче срцем док јој се душа растапа и распада у болу немерљивом.
О, Синееее…
Светлости, Невиности, Безгрешно чедо Мојеее….
Црни се облак као катран надвио над брдо страдања.
Сува лица препуна суза понорница.
Грч бола на Најсветијем, Најневинијем,
Најправеднијем.
Е, туго, о несрећо моја, утробо тела мог, моја надо, моје благо, мој животе….
Крв…. Бол…. Оцат….
Копље крвника….
Авај, Оче….
Не, немојте, станите! Престаните….
Чавли ране цепају, со пече неправедним судом, зној разочарења људском злобом.
Нееее!
Не, немојте Чистог, немојте Благог, немојте Невиног….
Нееее, немојте.
Крик нечујни небо цепа, облаке располућује….
Бол… Бол… Бол…
Нестаје свет у неправди над Праведником.
Јаој мени, слепој од бола зарђалих ексера, крвниковог оксидираног копља, сунђера сирћетом обливеног….
Крв, сузе, измаглица….
Тама, још тамнија тама.
Дрхти земља, кида се дроб, истичу овоземаљски сати….
Крваво небо, крваве пооране њиве, крваве руке, крвави маслињаци и потоци дивљи, крвава земља и плод, крвав је људски род.
Умире људског рода чистота, умире човечност, умире правда….
Као злоћудни тумор опакост се разлива.
Иде смрт, иде спасења агонија.
Никада неправде такве, никада лудила и злобе човечије, никада звериње, као тада, не постиди се уместо рода људског.
И нестаде човек, осташе нељуди да последње парче бола сагледају.
Стаде свет.
Стаде живот.
Стаде голубица у лету и мирис у цвету.
Време нема сопствени ритам, само празнина окамењена и гола.
Умирем и ја у агонији тој.
Где ћу тугу утрошити, где крик пустити, где сузе излити, где живети у овом свету неправде и безчашћа….
Нада је сан будних.
Чекам….
Вратиће се…
Васкрснуће!
