Постмодерно поробљавање себе достиже врхунац.
Робови смо информација, маркетинга, политике, лажи, изопаченог система вредности.
Насловне стране нам намећу изглед, инфлуенсери стил, лажови ‘продају’ истину, вести стварност…
И, слаби, маловерни људски дух баца се у овај бунар, па макар се и утопио, ето, само да буде онакав, како лукави и препредени намећу.
Купи ово, обуци оно, гледај тај и тај тв канал, купи патике одређеног бренда, уреди свој дом у најновијем тренду, пиј пиће које је на свим билбордима, погледај тај и тај филм, у гаражи мораш имати баш ту аждају од аута…. И тако у недоглед.
Станеш пред огледало и видиш странца… Хаљина ти ужасно стоји, ципеле ти нису удобне, не можеш да обуздаш аутомобил, у дому ти није пријатно… Наравно, то ниси ти!
То је неко други кога си, ради уклапања у масу, уселио у себе.
И ниси срећан, ниси радостан, ниси задовољан… То је цена губљења себе, то је данак жељи да будеш као други, то је казна што си отуђио себе.
Ништа није вредно сопствене личности, ништа није вредно губљења свог ја.
Има једна шала, а у свакој шали, истине има, па да је испричам:
„Молила жена Бога да добије новац на лутрији. И жеља јој се испуни. Она одмах уложи новац да се ‘улепша’ и потроши све код естетских хирурга. Коначно би задовољна својим изгледом.
Оде, тако лепа, на море и поједе је морски пас.
Када дође пред Бога, упита:
-Зашто, када сам коначно успела да будем лепа, поједе ме ајкула…
А Бог одговори:
-Толико си се променила да те нисам препознао. “
Познајемо ли себе када утишамо своје ја, када угушимо себе, када хоћемо да смо неко други?
Бог нас зна именом и презименом, сваким уздахом, трептајем ока, искораком, зна нас склупчане у удобној фотељи, радосне док возимо бицикл, насмејане док се шалимо са друштвом… Он нас зна баш такве какви јесмо, зато буди свој, јер када си свој ти си Божији, ти си истинит, ти си стваран.
