Ишла сам друмовима света, горама врлетним, пловила морима и океанима, стизала на многе удаљене тачке света, и уживала и радовала се на свим тим путовањима. Али постоји путовање које је увек свежа радост, усхићење, даљина коју мерим данима, а срце од радости, хоће да узлети, то је путовање ка крсној слави. Бројим дане, и не могу одолети и не могу сузбити радост.
Није то обично путовање, то ми душа путује у загрљај свецу, у загрљај Светом апостолу Томи. То дом мој путује свом заштитнику, свом чувару већ столећима у назад.
Пут је то у загрљај предака и потомака, ближњих и вољених.
Пут је то ка Оцу коме ме Свети Тома, сигурно води, као генерације и генерације пре мене.
Жељно чекам тај дан, када жито и славски колач бисерном снагом сунце унесу, када славска свећа ко’ бакља радости засја снагом, када кандило молитву моју осија и миомирис тамљана у сваки кутак дома уђу.
Путујем ка Литургији, ка сретању у светим тајнама, жедна причешћа, жељна црквених звона.
Моја слава, моја радост, мој Свети апостол Тома, моја историја, моја садашњост…
Детињства сећања мила, топле руке, радост и весеље, чоколада и пралине, загрљаји, гости драги, здравице које прадеде и деде тако полетно изговараху, моје баке и прабаке, загрљај, топли, неодољиви и снажни мојих родитеља, сестра, још једна сестра, брат. Разговори угодни, весели, у духу дана који на душу мирише.
Октобарско златно, црвено, скарлетно лишће, сунце које снагом разбија облаке, јесен која је лето тог дана.
Близу је тај дан, тако дуго је близу, и осећај тај кожу милује, и срце окрзне радост чекања.
Свет је тог дана у молитвама, сећањима, нади, радости свечарском руху дома.
И чекам, тај благи дан, и чекам и говорим, ко’ што Свети апостол Тома рече:„Господ мој и Бог мој“
