Још сам ту.
Постојим и пркосим, вама, злотворима и крвницима.
Не чујем бомбе, али осликане су ми у души, сећању, тмурним облацима, тутњави срца.
Чујем их данас у звуку црквених звона…
Још сам ту.
Памтим мајке јунака, уцвељене сестре, сломљене очеве, уплакану децу.
Видим како се руше зграде, како се мостови ломе, и возови горе.
А још сам ту.
Чујем звук ваздушне опасности, грмљавину ваших летећих тврђава, злобу вашег изопаченог гласа.
У оку ми пренатрпани трактори, сабијени људи по приколицама, покућство које остаје у прашини, куће које у секунди нестају.
А још сам ту, ту сам са песмом пркоса и гласним појем појаца, у Цркви са свећом и молитвом, са својим народом.
Још сам ту.
Ту сам још.
У Господу сви су они које сте ви, зверски, подмукло и кукавички уништити хтели, а они се на небо вазнели.
Нисте нам светиње, веру и траг затрли.
Још смо ту, сви, заједно.
Остајемо овде, не дамо поља родна, децу милу, у песми свилу и земљу лепу и нама свету.
Овде смо.
Остали смо.
И вечно ће нас бити.
