Рођен је на гробљу. Бијаше тог дана сахрана очеве му мајке, његове бабе. Звала се Илинка. Мајка му доби изненадне трудове, прије вакта. Породи се пред цијелим селом, на сред улаза у раку. Паде на земљу, којом рака трен прије његова плача, бијаше затрпана.
Замукоше тужбалице, сељани се прекрстише, а Илија сам одреди име рођењем. Од мртве Илинке, земља изнесе Илију.
Уносио је немир међу сељанима. Тршаве косе, црних очију, више је ћутао него зборио. Ишао је од ограде до ограде, а људи, к’ о људи, од силног страха пред нејасним, како називаху Илијино рођење, ћераху га од својих кућа.
Човјек је као звијер , чим осјети страх, први напада. Ако ли спозна да надјачава, нема милости у њему. Режи, уједа, до кости глође.
Тако Илија поста отпадник још од колијевке, не знајући какав је то смртни гријех начинио, па га ријечима каменују, поступцима бичују, а сви они, безгријешни, сном праведника снивају.
Отац Радоје отишао низ хладну Морачу, да јој таласе кроти, како му то мајка Мара говораше, проклињући и дан и себе кад га упозна, кад за њим у сиротињу оде. Она шћер сеоског јунака, а он жгољо, био студент, пропали студент. Од свег знања довукао кући картонску кутију, пуну књига, које за Мару бијаху баук.
Лијепо причаше тог љета. Стане уз плот, иза Марине куће, па је учи говору градских ђевојака. А Мара, врцкава сељанка, издичи сисе, па замисли да је госпођица.
Завршише у штали једне ноћи, дуго се сијено увијало под њима, рзала Мара као ждребица, па њише се, бедрима насукујући на галоп. Зора их успава.
Тако Мара заврши у трошну Радојеву кућу.
Радоје се завуче у своје књиге, а Марин стомак поче расти. Све је мање рзајући чекала зоре, а Радоје, неста једне ноћи.
Нађоше га у Морачи, загрлио стијену, усидрио знање из књига, које га зароби, па му село поста тамница.
Свекрву брзо испрати на онај свијет, а Илијино рођење уклеса тај дан у све њене муке, па га проклињаше, кунући Илинку, и мртва јој оста дужна.
Тако се роди Илија.
Од малена показиваше чудну нарав. Страха није имао. Што су га више ћераки, то је више инаџио.
Улазио је у шталу код комшија, пуштао коње, а налазили га како посе варенику из крављег вимена.
Чудили се сељани, чудили и бојали тог мршавог створа.
Растао Илија, растао као из воде. Жене шапутаху да расте као из Мораче, да му Радоје снагу оставио, али памет попио.
Није пуно причао, а кад би проговорио са страхом су га слушали.
Једне ноћи се раније врати кући, иначе је ноћи проводио у шуми, водећи црног кера са собом, и нож за појасом.
Чу јецаје, уздахе. Утрча унутра, кад угледа Вукоја како притиска Марину голу стражњицу уза дрвени зид, а она јекће, као да јој душу кида.
Удари Илији крв у главу. Извади нож, отргну Вукоја са Марине бестидности, ухвати га за расплод, откину му сјеме и избаци из куће.
Преживље Вукоје, преживље кастраћење, али не преживље срамоту. Нађоше га једног поподнева како виси на шљиви, коноп му срамоту око грла свезао.
Прогласише Илију лудаком. Сељани одлучише да га прогнају из села, али, Илија заспа. На пречац усни, како то шапутаху плотови, искривљени под лактовима сељана.
Заспа пуних 19 дана.
И сан у сан му удари, па га буди, у сну, а снивати му не да.
Буди га Мара, буди га стари Ђорђе. Очи му отворене, а он, непомично жив, као да је будан, у сан гледа, као да не смије да зажмури, ни руком да крене, ни оком да мрдне. Жив а мртав, мртав а жив.
Спава будни сан, нити једе, нити пије, нити види, нити чује.
Смјењивали се сељани, све по двоје, дворели га, по једно само не смједе остати. Сад их већа језа подилази, али, мислећи да је на самрти, хтјеше остати чисти пред Богом, зато га двореше, чекајући ону, од које се сви боје, па кад чују глас да је дошла по некога, буду срећни да нијесу они, брзо се прекрсте, и о покојнику све најбоље.
Дође деветнаети дан. Мара и Милка поред њега. Уздахну Илија, уздахну и затвори очи, окрену се на десни бок и захрка.
Спава тако пар сати. Кад се пробуди, то бијаше други Илија. Очи тврде, црне, језа сваког да ухвати.
Уста из постеље, изађе пред кућу и сједе на земљу.
Дођоше сељани. Стари Ђорђе испред свих проговори:
– Илија, ти нијеси за нашега села. У теби су мрачне силе. Требао би ићи одавде, ђеца те се плаше.
Погледа га Илија, па руком захвати грумен земље, стави у уста, прогута и уђе у кућу.
Одоше сељани, једни уз псовке, други уз гунђање, тречи ћутећи, али, страх их све у једно обави.
Пролазише дани. Заборавише на Илију, но, не заборави он њих. Устане по ноћи, па кроз село иде, о Богу пјева, сво село од гласа му дрхти.
– Уселио се ђаво у њега. – изјавише једни.
– Уселио се Бог у њега, па опомиње. – изјавише други.
Трећи ћутаху, а онај страх, опет их у једно обави.
Дође јесен, умрије Мара. Сахранише је сељани, а Илија окрену крст на хумци, захвати грумен земље, па је полако прогута.
Разбјежаше се сељани.
– Он је безбожник. – рекоше једни.
– Он је изасланик гријеха. – рекоше други.
Трећи ћутаху. Страх се укопа над селом, све их зароби.
Илија луташе ливадама, по киши, по вјетру. Шта је јео, то нико није знао.
Стари Ђорђе окупи сељане. Уз протесте, на крају присташе да иду код Илије. Спремише му хљеба и мрса, пша правац к њему.
Нађоше га пред кућом. Кер му крај ногу. Испред кера кост, полако је глође.
– Добар ти дан Илија. – завика Ђорђе.
Погледавши га, Илија климну главом, и усредсреди пажњу на кера.
– Илија, овако не можемо више, ни ми, ни ти. Ако си луд, да идеш љекарима, ако нијеси, побогу брате, дај нам знака.
Опет га погледавши, као кад стијене под громом свисну, Илија ћутке настави да милује кера.
– Људи, он је луд. Ево, ја вам то упорно говорим. – узјогуњено рече Драгиша, добар сељак, мало задрт, али поштен, колико то поптење досеже ивице села.
Да смири ситуацију, Ђорђе узе храну, па је пружи Илији:
– Ево, да заложиш. –
Илија узе замотуљак, извади хљеб и мрс, стави испред кера, захвати грумен земље, прогута је и уђе у кућу.
Узнемирише се сељани.
– Луд је.- рекоше први.
– Луд је. -рекоше други.
– Луд је. – рекоше трећи.
Страх се разби, бијес завлада сељанима.
Сјутрадан, иде Илија селом, окупан, сређен, ни да ће за невјесту. Кер поред њега.
Сељани се окупипе, па испред њега.
– Куд си кренуо луди Илија? – завикаше у глас.
Ђеца вираху кроз прозоре.
– Ја нијесам луд! – после дужег времена зачуше му глас.
– Докажите ми да сам луд! Ако сам луд, ја чу отићи, ако нијесам, ви ћете чињети како вам речем. –
Зажагорише сељани, али, сложише се, опристаше.
Први иступи Ђорђе:
– Илија, ти земљу мјесто хљеба ијеш. Па, ко паметан то чини ? –
– Ђорђе, земља нас родила, земља нас ‘ рани, земља нам кости чува. Да онај твој хљеб раније дође, не би земљу ијо. – одврати Илија.
– Мучи, луди створе! – дрекну Драгиша. – Земљу си ијо и у њу Вукоја послао! Ти си лудак! – настави вичући.
– Вукоје ми на мајку појао Драгиша, а мајка нам је земља родница. Да си ми мајку, сестру твоју по стрицу чувао, не би Вукоја на њу пуштао, не би мене земљом уста затварао. – смирено Илија узврати.
Постиђе се Драгиша, постиђен у кућу оде.
Иступи Мирко, стари лисац сеоски, па заусти: – Гледах у варош, кад идох лани, како суд испитује је ли један што уби жену луд или није. Ево, и ми ћемо тако. Донио сам буре, ено га пред кућом. – ‘ Ајмо тамо. – појури Мирко, сељани за њим, а Илија, као да га не чекају, све полако ногу пред ногу.
– Ево, наспи ово буре до пола. Ако га наспеш, те знаш докле треба, онда ћемо те све слушати, као мудрога гледати.
Приђе Илија, загледа буре, намоли се над њим. Види, рупа на дну бурета, повећа, земља вири.
– Е, кад велиш тако Мирко нека буде. Ево, прво ти наточи до пола, а то је овђе ( повуче ножем црту на бурету) , а кад наточиш ја ћу другу половину. Ако не наточиш Мирко, узми оне земље што са дна кроз рупу вири, па поједи грумен ње, дако се опаметиш, ако не у главу, оно у част Мирко. –
Постиђе се Мирко, побјеже у кућу.
– Наједосте ме, написте ме, од Бога вам просто! Земљу газите, земљу трујете, Богу се молите, сиротињу кунете, Бога псујете. Пророком, безбожником, лудаком ме звасте. Нема вјере ни чојства у вама. – окрену се Илија, па са кером, оде кући, а сељани од стида у земљу погледаше, од земље срамни остадоше.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
