Ври свет, пулсира велики град, возови, аутомобили, авиони.
Гужва, јурњава, метеж.
Гламур и беда, богатство и сиромаштво, милионери и бескућници, бескрајне улице, алеје и тргови, пренасељени квартови и тиха предграђа.
Видим све то. Осећам мирис багета, врелину кафе, хладни ветар са језера. Чујем долазе возови, гласове људи, сирене аутомобила, музику, свирку уличног саксофонисте, перформанс пантомимичара, смех детета, тихи глас старице, лавеж паса, гугут птица. Боје, мириси, звуци.
А опет мир у себи. Молитвом крчим пут кроз све око мене: „Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме…“
Газим улицом, пробијам се кроз гужву, а поглед упрт ми у висине.
Милост Твоју, на сваком педљу видим, доброту коју Ти дајеш сваким делом душе осећам, Милостиви Оче радости, снаго и путовођо мој.
У висине, ка Теби. У висине у лепоту, у висине у дом.
Знам Ту си, и ничег се не бојим, идем, молитва ми путеве отвара, и знам, радости тој име је Твоје, а у висине упрт је поглед мој.
