„Ваља вам се родити одозго“
(Јн. 3:7).
„Да се Христос вером усели у срца ваша“
(Еф. 3:17).
„Жива реч Божија… продире све дo раздеобе душе и духа…“
(Jeвp. 4:12).
Благодаћу – силом и милошћу Господа Исуса Христа, и кроз покајање, човек се може ослободити власти прародитељског греха и може обновити своју душу. То се постиже рађањем у њему новог живота кроз духовно рођење, посредством благодати која се човеку даје у тајни Крштења.
Господ је говорио Никодиму: „ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго“ (Јн. 3:57).
Овде се срећемо с новим термином и новим елементом душе човековим „духом“ који по речима Господњим треба „да се роди од Светога Духа“ Али шта је тај „дух“?
Како пише св. Теофан Затворник: „Дух је душа наше душе, позвана да изнутра подстиче, покреће душу, чврсто повезану са телом, да је покреће према свету „горњему“, „небеском“, вечном.
Када дух почиње да узраста и потчињава себи душу, она се сама, по речима преподобног Макарија Великог, „претвара у дух постаје заједничарка божанства“.
У свом писму Витамону св. Григорије Богослов говори о трима врстама рођења кроз које треба да прође човек.
„После првог рођења – по плоти, човек умире и плот ишчезава.
После рођења од Духа Светога приликом крштења водом, долази до просвећења одозго (свише). Треће рођење пак кроз сузе покајања и болести очишћује у нама лик Божији, помрачен гнусобом греха.
Ако је прво рођење од оца, друго је од Бога, а трећим је човек сам себи родитељ, да би се показао свету као блага светлост“.
Рађање новог духовног живота у људској души и рађање новог „духовног“, „унутарњег“ човека јесте исти такав тајанствени процес као и рађање физичког живота.
Како рекосмо, то је истовремено почетак одраза Христа у хришћаниновој души приликом усељења у душу Светога Духа Божијег; апостол Павле пише: „Ко је у Христу, нова је твар“ (2 Кор. 5:17).
Понекад развој духовног живота у хришћанину почиње после крштења у детињству заједно са развојем тела и душе. Тако се на пример, развијао духовни живот преподобног Сергија Радоњешког и Серафима Саровског.
У другим случајевима, при крштењу одраслих, нови духовни живот је почињао у већ сазрелом човековом телу и души, након што му је дарована вера по благодати Божијој у тајни Крштења.
У трећим случајевима, духовни живот који је рођен у најранијем детињству приликом крштења, није имао одговарајућу духовну средину за свој развој па је зато замро, не развијајући се. Тек после неког душевног потреса или духовног буђења он је добијао по благодати нови импулс и услове за свој развој.
После духовног рођења у човековој души почиње да се одвија процес одумирања „спољашњег“ човека са његовим преображењем у „унутарњег“ човека. Међутим, у првом случају овај процес није тако приметан, као у другом и трећем случају.