Шта се дешава са нашом децом у основним школама? Зашто већина не жели да чита? Или још важније – зашто многа не могу да читају јер им пажња брзо попусти?
Ова питања намећу се након искреног и забрињавајућег вапаја наставнице српског Иване Митић која је на једној групи просветних радника, а потом и за портал Телеграф, признала да је очајна.
–Поштоване колеге и колегинице, на који начин обрађујете школске лектире на часовима? Једноставно, деца од 5. до 7. разреда су одсутна, не испрате више од пар реченица са разумевањем. Ако ја читам, одлутају. Ако они читају, не знају шта су прочитали. Покушавам да задам читање са истраживачким задацима, али и то слабо иде. Очајна сам. Имате ли неких идеја – написала је Ивана више не знајући шта да ради.
Судећи по одговорима њених колега, није једина која мучи муку да приволи децу на читање. Она која имају читалачке навике постала су попут неке ретке врсте коју професори изучавају и чувају као највеће благо.
Из одговора се може закључити и да су младе генерације врло прагматичне. Мотивише их углавном једно – да од онога што раде имају корист. У овом случају – добру оцену.
–Ако четири пута немају домаћи (и не знају оно што их питам о делу – основни ниво), следи казна. Зато се „труде“. Ако су четири пута сјајни, активни, следи награда – написала је такође искрено једна друга професорка.
„Kрив је онлајн свет – дечаци у игрицама, девојчице на мрежама“
Kако Ивана Митић прича, одсуство пажње код читања је генерални проблем код наше деце, а проблем је нарочито присутан након онлајн наставе.
–Не знам како да им помогнем да испрате текст до краја. Најобичније причице, песме, па чак и кад им се пусти филмић од неколико минута – одсутни су. Искрено, мислим да телефон највише утиче на то, то јест, њихов боравак у онлајн свету. Дечаци у игрицама, девојчице на друштвеним мрежама – отворено за поменути портал каже ова професорка. На телефон су, додаје, фокусирани чак и када су у школи.
–Оставе их у кутије пре почетка часа, али на одмору су укључени, и то им преусмерава пажњу. А вероватно и код куће, кад су родитељи на послу – истиче она.
Највише, сматра, помаже промовисање читања и истицање важности читања у нижем узрасту.
–Деца која стекну навику, воле да читају и поред телефона. Има доста развоја разних Читалачких клубова, па мислим и да би се библиотекари могли укључити више на разне начине. Радионицама неким, манифестацијама. И дефинитивно, више часова српског језика је потребно. Ми буквално трчимо кроз план и програм – закључује Ивана на крају.
Речник оскудан: За „делију“ мисле само да је навијач Црвене Звезде
Сходно слабијем читању, и речник ђака све је сиромашнији. Сваке године на полагању матерњег језика на малој матури ђацима главобољу зада по нека „књижевна“ реч.
Прошле године је то била реч „крепка“, а у годинама пре тога „компромитовати“, за шта су матуранти махом били убеђени да значи похвалити.
Задатак је гласио: „У нашој фирми колега се компромитовао са неком новом књигом песама“. Многи од њих признали су да су уместо „обрукати се“ заокружили „хвалити се“ или „прославити“.
Наставница српског језика Жанка Станић Мраковић из земунске ОШ “Горња Варош” предаје 34 године испричала је за Телеграф да је разлика између пређашњих и данашњих генерација ђака огромна.
–Ђаци не повезују мисли, реченице некад немају тачку, само зарезе, а чак се и одликашима дешава да не разумеју неке основне речи. Саставе често почињу бесмисленим реченицама попут „кад сам ја једног јутра устао“. Зато им од скоро говорим да прескоче увод и одмах пишу разраду – прича наставница Жанка Станић Мраковић која се сусрела с тим да ђаци не знају шта значи „реално“ и „нереално“, „оскудно“, док су, присећа се, за 1702. годину рекли да је 17. век.
Анкета професорке Рајне Драгичевић са Kатедре за српски језик са јужнословенским језицима на Филолошком факултету у Београду показала је да се њени дванаестогодишњи ученици једва сећају лексике од пре годину дана, па неки мисле да је „неимар“ неки „човек који не мари“, „делија“ да је „навијач Звезде“, а „јерес“ да је „коров“, јер су у уџбенику историје прочитали да се у Босни „укоренила јерес“.
За неке ученике „паша“ је „лукавац“, „отац“, „деда“ или „пастир“, а „рит“ је „село“, „неко пусто место“, „дрвени мост“, „салаш“, док је „терзија“ неки „тежак човек“, а „тока“ је „неко глуп“ или „ципеле“.
Чувени професор Гугл успео је у мисији да ђаци заволе читање
Ненад Гугл, чувени професор у Трећој београдској гимназији нашао је начин да ђаке приволи на читање, а да их ни он, нити било ко други, на то не тера. У шали кажемо да код професора Гугла нема гуглања лектире на интернету, јер за тим нема ни потребе.
–Ако читају само због оцене, они неће читати или ће им читање бити досадно и напорно. Али, ако им дате циљ, ако им кажете да ће тако градити боље друштвене односе, боље комуницирати, да ће имати моћ и бити успешнији, ситуација се мења. Kад човек има своје зашто, он је у стању да уради било шта – почиње да објашњава Гугл, који је својим ђацима то представио као магичну, а чисту математичку формулу.
Признајем, и нама се свидела чим смо је чули:
–Ја кажем својим ђацима да је моја идеја да их мотивишем да изграде једну особину. Особина је врло једноставна – читати сат времена дневно. И то не искључиво књижевност, него литературу о нечему што их занима, чиме желе да се баве. Ако читате сат времена дневно, то је у просеку једна књига недељно или 50 књига годишње. За четири године, то је 200 књига. Замислите колико ћете са 200 прочитаних књига бити бољи од других из исте области, успешнији и моћнији. И њих то мотивише, они то желе – открио нам је професор Гугл тајну свог просветарског успеха.
Luftika
