СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ (V. 1196-1227/8)
Средњи син Стефана Немање, на власт је дошао по препоруци свог оца, на државном сабору 1196. године. С обзиром да је претходно оженио византијску принцезу Евдокију, Стефаново постављање на власт био је логичан потез који је за циљ имао да Србији донесе већи међународни углед.
Ова одлука, касније је ипак постала семе раздора између Стефана и његовог старијег брата Вукана, који је сматрао да је као најстарији Немањин син, имао право да наследи престо. Овај сукоб, на крају је довео до грађанског рата, почетком XIII века. Вукан је уз угарску помоћ прво свргнуо брата са власти, да би до 1205. године био приморан да врати круну Стефану.
Након што је успео да учврсти власт у Србији, Стефан је настојао да дипломатским средствима ради на њеном дипломатском јачању, у чему је често имао велику помоћ млађег брата, Растка (Саве) Немањића.
Владавина Стефана Немањића, достигла је врхунац 1217. године када је успео да од папе Хонорија III добије краљевску круну и тако Србији прибави међународно признање, а себи надимак Првовенчани. Овај успех употпуњен је две године касније, када је напорима Саве Немањића, српској државној независности придодата и аутокефалност Српске архиепископије.
Први краљ из династије Немањић, женио се три пута, а непосредно пре одласка са власти, за наследника је прогласио најстаријег сина из првог брака са принцезом Евдокијом, Радослава.
Последње године живота, услед тешке болести, Стефан је провео као монах Симон. Године 1227. или 1228, Стефан је умро, након чега је прво сахрањен у Немањиној цркви у Студеници, да би његове мошти касније биле пренете у његову најзначајнију задужбину, Жичу.
ЖИЧА
Најлепши и најважнији манастир првог српског краља, надомак данашњег Kраљева, грађен је и живописан у дугом периоду, од око 1208. до 1220. године. Након што је коначно завршен, постао је прво средиште аутокефалне Српске архиепископије у коме су након смрти похрањене мошти његовог ктитора.
Главна манастирска црква, посвећена је Вазнесењу Господњем и грађена је у тада општеприхваћеном рашком стилу црквене архитектуре. Први слој живописа унутар цркве настао је око 1220. године, док други потиче из доба краља Милутина када је црква први пут обновљена и припада византијском стилу фрескописања, карактеристичном за епоху Ренесансе Палеолога.
СТЕФАНОВИ НАСЛЕДНИЦИ
Након великог војног и дипломатског узлета Србије, у доба двојице зачетника немањићке владарске лозе, уследио је период стагнације, оличен у владавинама Стефанових синова, Радослава (1228-1234) и Владислава (1234-1243). Док је у периоду владавине првог Стефановог наследника, Србија пала под утицај епирске династије Анђела, Владислављев долазак на престо најавио је окретање ка бугарској владарској кући Асена.
Већ након смрти свог бугарског заштитника, бугарског цара, Владислав је био приморан да се под притиском властеле повуче и препусти власт свом млађем брату, Стефану Урошу (1243- 1276).
Од тројице Стефанових синова који су се нашли на владарском трону Србије, Урош I се показао свакако најумешнијим. Његова владавина није обиловала великим војничким победама. У неуспешном походу ка северу, Урош је чак био и заробљен због чега је морао да се чвршће веже за интересе угарске круне.
Ипак, управо је овај владар иницирао опсежну рударску делатност на простору Србије, довођењем немачких рудара који су познавали вештине ископавања племенитих метала, а пре свега сребра и бакра. Убрзани развој рудника на простору Србије, донео је огромне приходе држави, које су каснији владари користили у успешном вођењу опсежних војних кампања и ширењу државних територија.
Стефанови синови, наставили су породичну традицију подизања цркава и манастира. Стефан Радослав је подигао припрату Немањиној цркви Пресвете Богородице у Студеници, док је Стефан Владислав сазидао велелепну Милешеву, у коју су, након смрти, пренете мошти Саве Немањића, оснивача самосталне Српске православне цркве. Овим правцем, наставио је и њихов најмлађи брат Урош И, саградивши чувене Сопоћане.
МИЛЕШЕВА
Животно дело краља Владислава, данас се налази поред речице Милешевке, у близини Пријепоља. Изградња овог манастира трајала је од 1218. до 1228. године. Средишња црква Светог Везнесења Господњег зидана је по угледу на претходне владарске задужбине, Студеницу и Жичу и замишљена је као Владислављева гробна црква.
Њена прва надоградња извршена је већ 1235. године када је сазидана додатна спољашња припрата да би у њој биле сахрањене мошти Саве Немањића.
Црква је грађена у рашком стилу, а њен спољни изглед и данас плени својом лепотом и једноставношћу.Ипак, најлепшим остварењима у оквиру манастира, сматрају се милешевске фреске, међу којима се нарочито издваја чувени Бели Анђео који се сматра једним од највећих остварења европског сликарства позног средњег века.
СОПОЋАНИ
Своју најзначајнију задужбину, Kраљ Урош је сазидао у другој половини своје владавине над самим извором реке Рашке по којој је прва српска држава понела име.
Храм Св. Тројице који се налази у средишту манастирског комплекса представља још једно ремек дело рашке школе, а живописи унутар цркве могу се по лепоти поредити са милешевским.
Велика отворена припрата са троспратним звоником, која данас краси цркву Св. Тројице, подигнута је ипак тек у доба краља Душана, у складу са карактеристичним градитељским правцима XIV века.
Национална географија
