Покојник, по примитивном веровању, продужава и у гробу неку врсту живота, налик на земаљски живот. Он има исте потребе. Те потребе му се редовно дотурају. У том дотурању се састоји култ мртвих.

Ако мртвима чинимо култ они ће нас наградити. У противном случају гониће нас. Култ мртвих састоји се у чисто материјалним приносима, у првом реду у јелу и пићу. Од јела неизоставно је жито. Начин на који се жито справља указује на дубоку старину: то је или кувано жито или неускисла погача. Понекад, на месту где је покојник издахнуо, остављају се чак пресна зрна.

Поред жита, неизоставан је и мед, а од пића црно вино и вода. „На оном свету ни у чему се не осећа толика оскудица као у води“. Али се покојнику дају и друге потребне ствари, оружје, коњ, робови и др.

Потребе мртвих

У непосредан култ мртвих долазе и разне магичне радње и утуци. То су на пример ларма и ватра, у циљу да се одагнају зли демони, који грозе душу. Примитивна ларма и ватра преобраћене су касније у звона и свеће. Ту су и кађење, разне манипулације зејтином, са истим циљем, као и магичне формуле (благослови и „здравице“ на даћи).

Постоји и нарочита поезија у част предака. Култ мртвих једне куће чини најближи крвни мушки сродник, тј. син, или ако овога нема, посинак. Опште је правило да онај који наслеђује прима самим тим и обавезу на култ (хередитас цум сацрис). Јело, пиће и остале потребе могу се мртвима дотурити или непосредно или посредно. Непосредно је ношење и остављање на гробу или преливањем гроба. Такође постоје гробови са рупом кроз коју храна треба да дође до мртваца.

Посредно је најчешће преко просјака или странаца, којима се дају јела, одећа и сл, а намењују се за душу овог или оног покојника. Примитиван човек често замишља да је у просјаку или странцу душа предака.

Помен за покојника

Сваки помен у вези је са ритуалном гозбом „даћом“, на којој учествује и покојник. За њега се „резервише“ место за столом, или се замишља да се налази на земљи, под столом. Помен може бити специјалан за свакога мртваца посебно, или општи за све мртве из једне куће или једног племена. И једни и други врше се у одређене рокове.

Специјални помен чини се на дан погреба, па онда седмог, четрдесетог дана, о полугодишњици, о првој, трећој и седмој годишњици. Од општих мртвачких празника најважнији су: слава (крсно име), Бадње вече, Божић, пролећне (негде и зимске) задушнице, Младенци, Велики четвртак.

Жртва мртвима приноси се најчешће на гробу, али и на другим одређеним местима (баца се у реку или према западу).

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

Извор: „Митолошки речник“, Петар Булат и Веселин Чајкановић, Српска књижевна задруга 2007.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име