Kрстила сам непријатеља
на палуби брода
на који се случајно
мој живот укрцао.
Биле су жене,
и биле су свештенице,
увијене у велове
из којих су урлали
мириси љубави.
Онда више нису биле.
Спаљена сам на ломачи
таштине коју је запалио
шамар великог мушкарца.
Пишу историју
кад више љубити не могу,
неки млади старци,
и стари младићи
дрогирани протераним
истинама,
и лажима шареним
попут лилилихипа.
Биле су жене
свештенице,
прихваћене од Бога,
згажене човеком.
Живим на голом острву
сопственог срца,
спаљених зеница и немирне
боје ноћи.
Дрхтим.
И не волим више тишину.
Угушила је моје месо,
и отровала празнину.
Биле су жене,
и биле су свештенице.
Никада нису умели
да се поклоне,
па се чуде кад им
кичму сломе.
Причају људи.
Kажу да презиру лаж,
да искрени су и ума мирног.
А ја… презирем себе.
Јер припадам тој раси великих.
Биле су жене ,
и биле су свештенице…
