Тога дана сам мислила да ћу пући. Идите кући и измакните се од свега овога, гледала ме је са саосећајношћу лекарка, коју нисам познавала. Схватите, то је тако. Ћутала сам, а онда сам ушла у собу са сузама, које нису могле да се контролишу. Она ме гледала са радошћу немоћног детета, којем си сигурност и последња нада. Молим те, немој да плачеш, само ти немој да плачеш.

И обећах јој да нећу.

Хоћемо ли да гледамо дрвеће и небо, рекох са последњим атомима снаге.

Све је олистало и птице певају.

Мај је и напољу је топло. Одбила је невољно и рекла, само буди ту. Наслонила је главу и седећи ослоњена на мене заспала од умора и страха.

Ја сам њена мала сестра, неко ко ће отерати смрт док она спава.

Боже, зашто? Па она није мрава згазила? Све нас је љубила и чувала као мајка, иако је била незнатно старија од нас. Тај дан одлазим једва се вукући. У трави су цветале беле раде. Сликала сам их за њу. Сузе нису престајале.

У аутобусу ми сви понудише да седнем.

Један господин ми је понудио марамицу. А ја сам се опраштала са делом себе.

Сутрадан су ме звали.

Тешко дише.

Дотрчала сам као без душе.

Звала сам је.

Није ми одговарала.

Само једна суза ми је рекла да ме напушта.

Склопила сам јој очи, пољубила чело и шапнула.

Чекај ме, доћи ћу само да нам деца одрасту!

 

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име