Моја школска торба је пошла осам година пре мене у школу. Како, питате се? Тако што ју је прво носио мој старији брат, па сестра, па млађи брат и на крају ја. Кад је стигла до мене била ми је драга као да је нова. Навикнута да носим ствари из којих су израсли моја браћа и сестра, било ми је потпуно нормално да наследим и малу, браон школску торбу. Моја сестра је тад увелико носила ткану зобницу преко рамена, а браћа као вечити студенти свеске у руци. Први дан ме пред школу довела мајка. Обукла ми нову хаљину и свезала локне са машном на врх главе. Пре уласка у учионицу ми рече, да од сутра идем сама у школу. Сећам се да су друга деца полазак у школу дочекала радо. Ја не. Ко год ме је питао кад ћу у школу свима сам одговарала, да нећу да идем у школу. Моје игре и несташлуци су ми били важнији, па нисам знала ни једно слово. Кад сам коначно схватила да морам у школу, пут од куће до школе и назад бивао је све дужи. Све сам морала да видим и чујем, помиришем, додирнем. Скитање је постало део одласка у школу, а кад су ме ухватили компензација су ми биле вратоломије на школској огради. Превртање и дубљење на глави. Моја школска торба је стрпљиво чекала да завршим са ритуалима и да коначно седнемо заједно у клупу. Часови су ми били досадни и беспотребни и само сам чекала звоно. Једном сам отишла кући без торбе, а једном сам је заборавила у школском дворишту. Седење на њој је била нормална ствар, па сам често имала поломљене оловке. Гумице сажвакане, изгрижене и избодене срцем од оловке. Кад сам завршила први разред и прошла одличним сви су се чудили, само ја и моја учитељица, која је била попадија нисмо. Једном ме је тако почупала, да сам видела све звезде. После сам све знала, јер страх од чупања био је јачи од нагона за игром. Касније је била моја омиљена учитељица, онако матора, брката и ружна била ми је најлепша на свету. Кад сам завршила академију сретох је, иде с друге стране улице, помажући се штапом. Одједном чујем тај глас, Милићевић, који ме укопа и ноге ми се одсекоше. Помислих, сад ће штап да ради. Приђем ја скрушено, а она ме пита шта сам завршила? Одговарам ко из топа, педагошку академију. Она се смеје и пољуби ме. Каже, знала је она да ћу ја бити добра, само су ме превише мазили. Пита ме губим ли торбу? И тога се сетила. Насмејах се и рекох, не учитељице. А она ће мени, од свих оних, који су је носили ти си била најбоља. То зна и она, али не уме да прича. Смејемо се обе, а ја помислих Боже кад би она умела да прича, биле би то најлепше приче, које сви ми имамо и носимо дубоко у себи. Моја, мала, браон, наслеђена торба.

 

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име