Све чешће се у сећањима вратим у осамдесте године прошлога века. Бања Лука је била чаробна, са својим алејама, застртим саговима од шареног лишћа. За мене је тада била велики и непознат град, а ја бруцош из мале босанске касабе у једним фармерицама и тексас јакни, са шумом на глави и Спенсерицама на ногама, крећем да освојим нови свет, који ће ме одвести негде на пут, ка остварењу мојих снова. Вечити сањар и истрживач. Радознало дете у мени свакодневно је откривало неке лепе кутке тога града. Врбас се зеленео испод Кастела, град пун младости и моја газдарица Мара, са прекором у очима и питањем: где си ти до сада? И увек сам имала осмех, који ју је разоружавао, док ме је брижно питала, јесам ли нешто јела? У сећању прелетим из Нове Вароши пречицом, којом је Марјан Бенеш јурцао у своме спортском мерцедесу. Отварам тешка врата академије и преплашено гледам у огроман хол у којем ћу се касније смејати, па ће акустучност сачувати у некој пори и део мене. Сви су ужурбани, пословни и срдачни. Старији студенти одмеравају бруцошкиње и пуни себе, шепуре се као ћурани, јер знају кроз шта пролазе новопридошли.
Она висока, дугонога, са бујном црном косом и истим таквим очима, које плене и не допуштају, да се примете остале црте лица. Осмех од милион долара, са ниском зуба белих као бисери. Сукња јој је мало повише колена и истиче њену женственост. Момци нису дисали, а девојке су је мрзеле. Стајала је сама са књига у рукама. Топло сам јој се насмешила и као да је једва дочекала, пришла ми је раздрагано и пружила руку:
-Ја сам Иванка из Бјеловара.
-Ја сам Нада из Дубице.
-Јел ти не смета, да седнем поред тебе?
-Не смета ми, само молим те убудуће без тог парфема.
Насмејала се и загрлила ме.
-А јел ти свакоме, тако говориш у лице?
-Да.
– И не бринеш да ли ће се наљутити?
-Не.
-У реду, знам да је јак и да гуши. Други пут нећу.
И тако је почело једно дивно пријатељство. Она скоцкана, а ја опуштена варијанта, чешљана вихором слободе и непочешљаних мисли. Многи су се питали, шта нас две имамо заједничко? Неки су ме и отворено питали, шта ћу ја са “ том „? Нисам се обазирала. Моја Иванка је била диван пријатељ. Сећам се једно јутро ми се лице издеформисало од алергије, затвориле се очи и отекле усне. Она је тај цео дан преседела крај мене и називала ме у шали чудовиштем из Лох Неса. Била је у стању последњи динар са мном да подели. Шта динар? Залогај. Сећам се концерта Алвина Лија, кад сам је једва наговорила, да обуче фармерке и обује патике. Ту ноћ смо сав новац потрошиле за улазнице, а онда смо на неки чудан начин одлазиле у студентску мензу, да једемо “ сплачине “ што је спремао кувар Мишо. Знала сам у шали да га питам:
-Је ли, бре Мишо, јеси ли опет кувао супу од чарапа?
Он би се смејао и давао нам неке, као случајно сачуване залихе меса, вртећи главом и заклињући се, да је то последњи пут.
Тог јутра сам журила уз степенице на испит. Моја Иванка је стајала у холу. Махнула сам јој и отрчала. Професорка није волела да каснимо. Намћорасто ме је питала, шта тај манекен ради ту? Знала сам, да се односи на Иванку и било ми је криво. Тада сам још увек умела старијима, да прећутим и када нису били у праву. Када сам изишла са Испита, Иванке није било. Више се нисмо виделе. Вратила се у Бјеловар. Звала сам је код газдарице да питам зашто? Одговорила је, мама јој умире. Иванка је имала само маму и она њу. Време је пролазило. Све више ми је недостајала. Мој сваки покушај, да је нађем је пропао. Више нисам желела, да се дружим ни са ким. Презирала сам те мале злобнице, које су је фиксирале испод ока. Професорку сам у једној расправи, назвала лошим педагогом. То ме је коштало пребацивања на ванредни студиј. Таква сам била и остала. Све што сам урадила у животу, постигла сам својим трудом и упорношћу. Никада ништа на лепе очи, а могла сам. Није да нисам. Професор психологије се чудио, да сам јој ја то рекла.
-Колегинице, да ли је то могуће? Никада ни помислио не бих, да је и вас испровоцирала. Ви сте тако дивни и мирно ми делујете.
А брк му се смешио, јер им се свима попела на главу. Када сам дошла на испит, поново ме је питала:
-Где је онај манекен?
-Не знам професорка, отерала ју је људска злоба.
Ћутала је. Касније сам од колега Злаје чула, да је Иванки умрла мама, да се запослила као куварица у неком ресторану и да се удала за градског мангупа, који је пио и тукао је. Ни он јој није опростио лепоту, иако му је родила два сина.
Не знам зашто сам се баш данас сетила моје Иванке, те прелепе девојке, којој је судбина доделила венац од трња, да носи на њеној бујној црној коси, са очима као у анђела и душом од памука и меда. Не знам, али знам да неке људе ни после дугог низа година не заброављамо.

 

Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД

nekazano.me

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име