Пролазим поред бандере, на којој су читуље. Неке су одавно пожутеле од времена, неке су поцепала деца, а неке су нове. На једној угледах драгу жену. Дуго се нисмо виделе, јер су је деца сместила у дом. И није важно, зашто и због чега, тек отрже ми се једна суза. Та слика ми се урезала, не излази ми из главе, и ево питам се чији је човек кад остари и постане немоћан? Са тугом закључујем да је изгледа ничији, а најтужније је што није ни свој. Заборавља се све, његова енргија и доброта, постаје неко ко никоме не треба. Најближи му постају најдаљи, јер немају времена због новца, за којим јуре, да би платили рачуне и дом, предворје смрти онима што су их родили. Безброј пута сам се упитала, о чему су мислиле добре, плаве очи, док су чекале саме у туђој соби свој крај? Вратих се кући и рекох деци, немојте случајно, да ме оставите у дому, нити кад умрем, да ми читуљу качите на бандеру. Знам, нећете имати пуно времена за мене, имаћете своју децу и своје рачуне, али не смете заборавити, да сам ја вама дала живот. Од вас очскујем, да своје задње дане проведем у своме дому, са својим књигама и сликама, са својом шољицом за кафу и са успоменама. Желим са свога прозора, да храним птице, да се радујем пролећу и да се љутим на брезу, што ми ношена ветром просипа семенке по тараси. Да погледом испраћам неке непознате људе, које сам некад задиркивала кад су били деца, мусава од сладоледа, па кад ми се јаве да се питам ко су и одакле их знам. Желим да помазим псе луталице и мачку са мачићима, док ме чекају пред улазом у зграду. И не брините за мене. Не плашим се ја самоће, само ми допустите да мој живот буде мој и да га не делим са непознатим људима. Не умем ја то. Ви ме добро знате и док вас будем чекала да дођете, нећу се љутити. Знаћу да је нешто било неодложно и да ме нисте заборавили.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
