Тајном стварања бљесну откључана небеса.
И сведе благодатна роса Речи.
Неке струне од финих нити неба
затрепере весељем срца.
Када Љубав себе у утроби дана иконопише.
Јер плодност у плодовима напупи.
И душа природе ојави певањем.
Оком Речи, у поју гугутке, птице небеснице,
у гроздовима, у ваздуху, мисли су Духом откане.
Преко усне милосне, уздрхте акордима мелодичним,
зајутрицом међ људима, са Божјим синовима .
Са јутарњим звездама, пролистају неба на језику дана,
повесма размотају, када и ми невидљиви у новом руху,
огледнемо себе.
А она, Љубав; Реч са смиреном ватром помешана,
преко дина ваздушних сеном Духа доплови
дахне себе, и затрепери бићем мојим.
Бележећи тако Име Своје.
У судњем часу извори у небеса полете,
док измивам душин лик и ослушнем Њу – Љубав –
Њу којом се биће књиге исписује, над којом се неба роје
и нека бела тишина узлетом речи оплоди.
Удахнута чежњом бескрајном дахом Духа засја.
У купини запаљеној Божанство се јави,
извије пламен песме, накит душе бљесне
прокуља мир и немир кроз талас један.
Крилатог плода занос свети, јер сласт је
у крвним врежама, дах у плућним мехурима
крик над сенком бића у тај судњи час, у свој глас.
Над рукописом, пространством плавим
калем на калему, затрепери крило благословено
и перо анђелско у којем пупоља реч
грана откана у небеске цвати…
Ту и ја, као препбражена земља се у Твоје воће сливам.
Све у освит, када спознах да само сам простор малени
кроз који се Небо каза по милости Твојој.
Из двокњужја „ПСАЛМИ У СВИЛИ ДУШЕ“
