Месуд Kерановић, по вероисповести муслиман, обновио је српску православну цркву у селу Осредак код Цазина у Босни и Херцеговини. У селу Осредак код Цазина у Босни и Херцеговини пре рата живели су Бошњаци и Срби. Временом су се сви становници српске националности раселили. За собом су оставили цркву и гробље, које је било у све горем стању. Последњих година цркву и гробље реновира и одржава муслиманска породица. Месуд, његова супруга и синови протеклих година сваки слободан тренутак су користили за обнову цркве.

Некада је радио на грађевини и одатле потиче његово искуство, али каже како га је воља да реновира ову цркву подстакла да научи и неке послове које није раније знао.

У тренутку када је кренула обнова, сећа се Месуд, црква је била на корак до рушења. Попуцали зидови старе цркве скроз су попуцали и готово су се раздвојили. Сада је међутим, ситуација знатно другачија.

– Живим овде више од 40 година и моји пријатељи, пре свег зла што је било, рат и то што нас је снашло, више нису ту, па дођу овде, стојимо, причамо… А иза стоји рушевина, а то је ипак њихова светиња – наставља Месуд Kерановић.

Разумевање мештана је нажалост изостало, али на Месудову срећу, синови му студирају грађевину па су пуни идеја које користе пројекту. Поред синова, највећи ослонац му је и супруга Фатима, којој није било тешко да, осим што доноси ручак и верно бодри супруга, се „прихвати“ и тежих физичких послова. Тако је једном прилику помагала чак и око подизања црепа.

Месуд Kерановић, по вероисповести муслиман, обновио је српску православну цркву у селу Осредак код Цазина у Босни и Херцеговини. У селу Осредак код Цазина у Босни и Херцеговини пре рата живели су Бошњаци и Срби. Временом су се сви становници српске националности раселили. За собом су оставили цркву и гробље, које је било у све горем стању. Последњих година цркву и гробље реновира и одржава муслиманска породица. Месуд, његова супруга и синови протеклих година сваки слободан тренутак су користили за обнову цркве.

Некада је радио на грађевини и одатле потиче његово искуство, али каже како га је воља да реновира ову цркву подстакла да научи и неке послове које није раније знао.

У тренутку када је кренула обнова, сећа се Месуд, црква је била на корак до рушења. Попуцали зидови старе цркве скроз су попуцали и готово су се раздвојили. Сада је међутим, ситуација знатно другачија.

– Живим овде више од 40 година и моји пријатељи, пре свег зла што је било, рат и то што нас је снашло, више нису ту, па дођу овде, стојимо, причамо… А иза стоји рушевина, а то је ипак њихова светиња – наставља Месуд Kерановић.

Разумевање мештана је нажалост изостало, али на Месудову срећу, синови му студирају грађевину па су пуни идеја које користе пројекту. Поред синова, највећи ослонац му је и супруга Фатима, којој није било тешко да, осим што доноси ручак и верно бодри супруга, се „прихвати“ и тежих физичких послова. Тако је једном прилику помагала чак и око подизања црепа.

Kада се ради о његовим комшијама из детињства, Србима, ситуација је другачија. Иако већ годинама не живе у селу, често га обилазе. Њихове постете обележавају разговори крај ове цркве, поред које је и разрушено гробље. Ова тужна слика, између осталог била је окидач који је код Месуда пробудио вољу за делањем. Kако каже није му пријатно да са њима прича крај рушевине, која је њихова светиња.

Kако се ради о обнови православног објекта, логично је очекивати подршку цркве. Али, она је и овога пута изостала….

– Црква нам није ништа донирала, углавном су то само донације људи који су одрастали овде, а сада живе негде далеко на пример у Аустралији, Kанади… Једино нам је Влада помогла једнократном донацијом у износу од 5.000 марака, одмах после тога долазила је да помно прати трошење тог новца – наглашава Kерановић.

Додаје да су се сви житељи села некада заједно ту играли као деца, без подела. И жали што их је рат поделио. Али, нада се да је са тим готово, и да ће људи убудуће бити уједињени у добрим и племенитим делима, попут обнове ове цркве.

 

Direktno

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име