Можда је горе, на небеској позорници у припреми неки велики мјузикл, па је данас био потребан и један од најпрепознатљивијих вокала ех-југословенске сцене, Аки Рахимовски.
Да, малопре сам, отварајући информативне портале, на скоро сваком могла да видим скоро истоветне наслове : „Одлазак легенде“, „Парни ваљак одлази у вечност“, „Преминуо Аки Рахимовски“….
Отишао је сигурно, један од најпрепознатљивијих вокала рок сцене. И ма колико, ово све што пишем, сваки редак, изгледао као клише, опет, не могу а да не будем бар мало, мало субјективна. Јер „Парни ваљак“ је обележио сваку епоху нашег одрастања. Мог, мог друштва и генерације која је стасавала уз гитаре на кладовском Кеју.
А ко је у ствари, група „Парни Ваљак“ и како су настали?
Парни ваљак’ је познати загребачки рок састав основан 1975 године у Загребу, који је још увек активан, иако су правили паузу 1988 године и били расформирани у периоду од 2002 до 2009 године. Групу су основали Хусеин Хасанефендић и Јурица Пађен уз помоћ Владимира Михаљека Михе , менаџера ’Бијелог дугмета’ и ’Групе 220’ па је тако владало погрешно мишљење да ће ’Парни Ваљак’ бити загребачка верзија ’Бијелог дугмета’. Ускоро им се придружују Златко Максић – Фума као бас гитариста, ветеран из шездесетих година, утемељивач групе ’Златни акорди’ и члан састава ’Боомеранг’, као и певач Аки Рахимовски из македонске групе ’Тор’ и бубњар Срећко Антониоли који је свирао у загребачким ’Делфинима’. Отац Акија Рахимовског је био професор музике тако да је Аки са седам година кренуо у музичку школу, одсек клавир и певање, док је у тинејџерским годинама радио као диск џокеј, да би касније постао оргуљаш групе ’Крвна браћа’. Затим је прешао у састав ’Вакуум’, па у ’Тор’ са којима је наступао на ’БООМ’ фестивалу у Загребу 1975 године, где га је и запазио Михаљек па му предлаже да пређе у новоформирани ’Парни ваљак’. Бенд је одмах ускочио у тада модерна светлуцава одела, попео се на високе штикле и приступио креирању лаких, троминутних хитова на основама боогие музике. На концертима су били врло атрактивни и забавни, али су њихови први синглови највише због баналних текстова и очигледних крађа, тј плагијата гитарских рифова трпели озбиљне нападе критике. Текстове им је писао Јосип Иванковић који се здушно трудио да копира Бреговићеве фолклорне поскочице које су тада биле врло популарне.
У првој години свог постојања група је имала 154 наступа, а први је био на концерту 29 новембра 1975 године у београдском ’Пиониру’ где су наступали са Оливером Мандићем и ’YУ групом’ и били најављени као ’Група 220’ која се у то време распала због чега су свирали под именом ’Парни Ваљак’. Назив групе предложио је Златко Миксић према првој песми коју су увежбали као нови бенд, а била је то песма ” Ја сам парни ваљак ” коју је Хасанефендић написао док је још био члан ’Групе 220’ .
Свој деби албум “Дођите на шоу”, објављују 1976 године, пратећи кроз песме успон и пад замишљене групе ’Луди шеширџија и јахачи румене кадуље’ . Материјал су компоновали Хус, Аки и Пађен, а медијски живот су доживеле песме “Превела ме мала жедног преко воде” и “Дођите на схоw”. Концертна верзија песме “Љубавни јади једног Парног ваљка” нашла се на плочи “БООМ 76” (ПГП РТБ 1976).
Већ следеће године објављују други албум “Главом кроз зид” који је упакован у омот стрип аутора Игора Кордеја, понављају музичку формулу, бацајући тежиште на баладе : “Црни дан” и “Ноћ”, а ту су и брже нумере : “Кравата око врата” и “Лутка за бал” На плочи се нашла и нова верзија песме “Представи је крај” са деби првенца. Група затим поново наступа на ’БООМ’ фестивалу и живе верзије песама “Љубавни јади једног Парног ваљка” и “Превела ме мала жедног преко воде” остају забележене на плочи “БООМ 77” (Сузy 1978).
Године 1978. Аки и Хус одлазе на одслужење војног рока што изазива застој у раду групе. Током те паузе, Пађен оснива састав ’Аеродром’ и напушта групу. По повратку кључних чланова из војске, група наставља рад са Џонијем Штулићем. Та сарадња је кратко трајала, али је инфекција или боље речено утицај Џонијеве енергије прешла на Хуса тако да следећа издања имају сасвим другачији укус што се тиче звука, енергије , али тектова песама.
Џони убрзо по напуштању ’Ваљка’ формира ’ Азру ’, а Хус продуцира њихов први сингл са песмама “Балкан” и “А шта да радим?”. У то време, за ’Ваљак ’ се заинтересовала америчка дискографска кућа ЦБС и објављује им сингл са песмом “Од мотела до мотела” као и неколико следећих албума.
Трећи ЛП “Градске приче” снимају 1979 године у Милану, у продукцији Валентина Мађонија (Валентино Маггони) и са новим члановима: бубњаром Иваном Пико Станчићем (’Група 220’ и ’Тиме’) и гитаристом Зораном Цветковићем (еx ’Прљаво казалиште’).
Под утицајем Станчића, плоча вешто хвата контакт са новим таласом, а ранија сарадња са Џонијем назначена је у обради његове песме “Јаблан” која се нашла на овом албуму. Плочу обогаћују песма “Уличне туче” и балада “Страница дневника” која је по Хусовим речима и први прави хит ’Парног ваљка’. Под именом ’Steam roller“ 7 јануара 1980 године наступају у дискотеци ’Одисеја 2001’ у Милану. Преко издавачке куће ЦБС 1980 године објављују албум “City Kids” који је у ствари био препев “Градских прича” на енглески језик и намењен тржишту западне Европе.
Крајем 1980 године објављују ЛП “Вруће игре” који их коначно избацује у први план. Овим албумом успевају да ухвате тренд и то преко плесних хитова : “Неда” (уз ска прелив), “Јави се” (са цитатом из старог хита “Неедлес анд Пинс’) и полетном песмом “Она је тако проклето млада”. Хус се опет одужио Штулићу обрадом песме “Кад Мики каже да се боји” као и песме “Не ударај ме ниско” , и ова плоча је такође снимана у Милану, али у продукцији Тини Варге. У то време ’Ваљак’ је представио свој нови имиџ као и нове чланове. Обучени у црна одела и увезани у танке кравате, са њима први пут свирају гитариста и саксофониста Растко Милошев, басиста Срећко Цукурић и бубњар Паоло Сфеци (еx ’Аеродром’). Зоран Цветковић је у међувремену формирао групу ’Парламент’, а Пико се везао за састав ’Филм’. Фума се повукао, свирао је по немачким клубовима, али и са репродуктивним загребачким групама, а 1983 године се под неутврђеним околностима удавио у Сави.
Дугоочекивани успех код публике и критичара, Хус и Аки су искористили и почели рафално тј ужурбано да објављују плоче. Крајем 1981. године објављују ЛП “Вријеме је на нашој страни”, који су снимали у Шведској, а продукцију је радио Хус уз помоћ Тини Варге. Уиграна екипа ради по опробаној формули и на овом албуму могу се издовијити : баладе “Као ти”, “Сташка”, чврсти поп “Моје дневне параноје”, али ту је и боогие образац “Дјевојчице не……”.
Повезавши своја искуства, понудили су комбинацију попа из шездесетих година и роцка с почетка осамдесетих. У теми “Као ти” гађају још даље, призивају дух педесетих година и ’Плетерсе’ са све припадајућим доо wап украсима. Поред Хуса, на плочи се као аутор потписује Кукурић у песми “Ако желим”.
Године 1982 објављују дупли живи ЛП “Концерт” и то је био њихов први живи албум. а за њим одмах почетком следеће године тј 1983 објављују студијски албум “Главном улицом” у којој се ауторски исказују Милошев и Кукурић .
На тој плочи група наставља утабаном стазом, а једину промену представља увођење дувачких инструмената. Убрзо по објављивању плоче, Милошев одлази у ЈНА, а на концертима га замењује Ведран Божић (еx ’Тиме’). Милошев се вратио на следећи ЛП “Ухвати ритам” на коме је аутор песме “Поново сам”. Као гост на том албуму, клавијатуре је свирао Зоран Крас, а у насловној песми пратеће вокале певали су Момчило Бајагић, Дејан Цукић и новинар Дражен Врдољак. Овом плочом објављеном 1984 године потврдили су да су се определили за звук главне струје. По објављивању компилације под једноставним називом “Парни ваљак”, излази им нови ЛП под именом “Покрени се!”. На тој плочи су гостовали Маргита Стефановић, клавијатуре из познате београдске групе ’ЕКВ’ , Драго Млинарец је певао у “Иду дани”, док је Хус отпевао главни вокал у “Стојим већ сатима”, а Мирослав Седак Бенчић је свирао саксофон.
У тој фази Растко Милошев је отишао из састава и започео соло каријеру. Група објављује још један концертни ЛП под именом “Е = МЦ2”, који је снимљен у загребачком ’Дому спортова’ 24 фебруара 1986. Године. Са њима су тада наступали Зок Цветковић и клавијатуриста Тони Остојић (еx ’Дориан Греј’).
Године 1987 на ред је дошао ЛП “Анђели се досађују”. Продукцију су радили Хус и Томо Ин дер Мухлен, а са бендом је поново гитариста Цветковић. На снимању су гостовали клавијатуристи Невен Франгеш, Станко Јузбашић, Коки Димушевски ( ’Леб и сол ’), а Зоран Предин из ’Лачног Франза’ певао је у теми “Ања”. Балада “Јесен у мени” са дискретним утицајем фолка била је ударни хит плоче која се и данас врло радо слуша.
Почетком маја 1988 године Хус је објавио паузу у раду групе. Неколико месеци касније враћају се на сцену у обновљеној постави. Нови басиста је Зорислав Прексавец (еx ’Патрола’, ’Звијезде’) и бубњар Дражен Шолц (еx ’Обећање прољећа’, ’Парламент’, ’Филм’, ’Неки то воле вруће’). Објављују нови албум “Сјај у очима” који као ударну песму опет има баладу под називом “Моја је пјесма лагана”, а снимили су и обраду Млинарчеве “Увијек кад останем сам”. По објављивању плоче, Цветковић одлази у Лондон, где и данас ради као студијски музичар. Група добија нове чланове: Бруно Ковачић (гитара и саксофон) и Берислав Блажевић Беро (клавијатуре) . ’Парни ваљак’ заједно са ’Прљавим казалиштем’, групом ’Филм’ и ’Психомодо попом’.
1989 године наступа у Великој дворани загребачког ’Дома Спортова’ на концерту под називом „Zagreb rock forces“
Њихов следећи албум “Ловци снова” инспирисан је књигом “Хазарски речник” Милорада Павића, а припреман је 1990 године уз спонзорску потпору фирме Леви’с у дворцу Мокрице. Донео је хит песме: “Сузама се ватре не гасе”, “Само сан”, “Године пролазе”, “Има дана”. У то време Бруно Ковачић одлази на музичко усавршавање у Америку, а нови члан групе постаје гитариста Маријан Бркић (еx ’Прљаво казалиште’). Петнаестогодишњицу рада прославили су крајем 1990 године концертом у загребачком ’Дому спортова’. 1991 године објављују ЦД компилацију “Пусти нек’ траје”, а годину дана касније, концертни албум “Свих петнаест година” .
Хус се током дуге каријере успешно огледао као продуцент, тако да је радио плоче групама ’Стидљива љубичица’, ’Патрола’, ’Хаустор’, ’Аниматори’ , ’Плави оркестар’, ’Цацадоу Лоок’ и другим. Са Јанком Млинарићем је био сувласник студија, а интересантно је споменути да је и колекционар уметничких слика, што вероватно није ништа необично, будући да му је отац сликар.
Група је и даље активна, имали су врло богату карјеру тако да су до сада објавили 17 студијских албума, 14 синглова, 5 албума сниманих уживо и 4 компилације.
Сви ови подаци јесу важни публицистима, историчарима који се баве проучавањем наше музичке сцене из периода пре ’90-тих и свих оних несрећних ратова.
Обожаваоцима, или обожаватељкама, много су значајнији сви они текстови уз које су се, мање или више, слободније исказивале симпатије, прве љубави, а ни једно дружење, прослава матуре, није се могла замислити без Акијевог специфичног гласа и оног неодољивог „р“ због кога смо у сваком тренутку могли да погодимо ко пева.
„Јесен у мени самује, а у Теби, прољеће“, певало се, не без дозе патоса, када љубав изневери нека још не сасвим зрела очекивања. „Моја је пјесма лагана“ одјекивала је са аутобуских перона, када смо једни друге пратили низ стазе живота, који нас одводио ван родног града. „Моје заставе“ биле су недосањани сан о слободи, а „Проклета недјеља“ била и остала симбол бунта и неостварених жеља.
У свакој од ових песама смо проналазили нешто „своје“. И зато су сећања и осећања данас, некако измешана, као и увек, када се у легенду пресели неко од музичара чије смо стихове сматрали и својим. Јер, ретко је ко знао да попут Акија и Хуса, у својој поезији и песмама споји љубав, чежњу и жељу за слободом у једно.
И, та ће љубав остати заувек у нашим срцима.
Баш као и сећање на један Акијев концерт у Кладову, дружење са локалним бендом и оне љуте, љуте папричице у кафићу “код Уцка“, због којих се дружење са Акијем наставило у служби хитне медицинске помоћи, где је, кад је све прошло, својим неодољивим дечачким шармом и гитаром забављао особље Хитне службе.
То су сећања која не бледе, и која неће избледети, иако тај локални бенд више не свира, кафић се одавно преселио у историју, а ево, данас је и Аки отишао.
Све остало је- историја.
Јелена Благојевеић Недељковић
