Мошти Светог Тихона

Једна од загонетки црквеног живота у совјетско доба била је судбина моштију светог патријарха Тихона, сахрањеног 1925. године у Малој цркви Донског манастира у Москви. Године 1946. парастосу поред његове гробнице Митрополит крутицки и ко- ломенски Николај (Јарушевич) с тугом је рекао: „Данас смо се молили над гробом Његове Светости, али његово тело није овде.”

Будући да су се православци према почившем поглавару Руске Православне Цркве односили као према светитељу, мржња бољшевика према њему била је прејака чак и на фону бесомучног совјетског богоборства и зато ни за кога није било изненађење то да су посмртни остаци патријарха Тихона могли бити уништени. На списку непријатеља совјетске власти, који је објављен у једном броју новина „Известија”, име патријарха Тихона налазило се на првом месту.

Причало се да су након затварања Донског манастира 1927. године власти извадиле његов сандук из гробнице и спалиле га у крематоријуму због бојазни да ће мошти патријарха постати предмет поклоњења. По другим информацијама, монаси су тајно изнели из манастира посмртне остатке Његове Светости и сахранили их на немачком гробљу у Лефортову. Поборници треће верзије тврдили су да су монаси убрзо након сахране извадили посмртне остатке Његове Светости и поново их сахранили негде у некрополи Донског манастира, јер им је било јасно да власти могу да их оскрнаве. Све те претпоставке биле су на неки начин потврђене 1932. године кад се Александар Веденски, вођа и тобожњи митрополит обновљенаца, тих расколника које су совјетске власти подржавале, пред својим поштоваоцима неочекивано појавио у архијерејској одежди у којој су Московљани одмах препознали одежду која је специјално сашивена за патријарха Тихона у чувеној фабрици познатих трговаца браће Оловјанишник. Патријарх Тихон био је сахрањен управо у тој одежди. И даље је постојала нада да ће једног дана бити пронађене мошти патријарха којег је цела Црква толико волела.

Кад је у Донском манастиру почео да се обнавља монашки живот, једна од првих молби с којом се малобројно манастирско братство обратило свом настојатељу, патријарху Алексију Другом, била је молба да почнемо да тражимо мошти Светог Тихона. Његова Светост нам је с радошћу дао благослов за то. Ех, тада заиста нисмо знали с каквим ће све догађајима бити повезан тај наш труд и како ће се све лепо завршити! Ускоро нам се указала згодна прилика. У Донском манастиру почело је реновирање Мале цркве. Црква је затворена на неколико месеци, што је била добра прилика да почнемо с потрагом… Али из разних разлога стално смо то одлагали. Поправка је напокон била завршена и богослужење у тој цркви је обновљено, што значи да смо пропустили прилику. Но, ако ћемо поштено, ми смо се тада лакомислено и веома глупо понели према патријарховом благослову, изговарајући се наводним разлозима и околностима, што нам се брзо обило о главу. Али Господ је, као и увек, наше грешке усмерио тако да нас све поучи и да прослави Свог верног новомученика, Светог патријарха Тихона.

Био је новембар 1992. године. Пошто је обнова цркве била завршена, игуман нашег манастира, архимандрит Агатодор отишао је на службени пут, а мене је поставио за свог заменика у његовом одсуству. Не бих ни имао тако много посла да није било непријатног сукоба с неким чудним људима који су изненада банули у наш манастир.
Представљали су се као свештеници и мирјани Руске Заграничне Цркве иако, како се касније испоставило, нису имали никакве везе с њом. Уз скандале и бројне испаде покушавали су да по сваку цену уведу у манастиру своја богослужења без патријарховог благослова. Покушавали смо да их смиримо и посаветујемо колико год смо то могли, али кад смо на крају схватили да ништа не помаже, избацили смо из манастира те незване госте. Били су много љути на нас и очигледно су нешто смерали. Молитвено смо 18. новембрапрослављали дан кадје 1918.године на Помесном сабору Свети Тихон, као један од тројице кандидата, изабран за Сверуског Патријарха. Иако сам био болестан, ипак сам служио свету Литургију, а након тога и парастос будући да је тог дана била и годишњица смрти оца Рафаила. Узгред речено, 18. новембар је и иначе за мене посебан датум. На тај дан 1988. године погинуо је отац Рафаило, а 1993. умрла је московска трговкиња Валентина Павловна Коновалова, духовна кћерка оца Јована. И случај о којем пишем такође се догодио 18. новембра. Тада сам на светој Литургији први пут у свом свештеничком животу припремао Свете Дарове који се чувају за причешћивање болесника, иако се то по црквеним правилима ради на Велики Четвртак. Али, претходне ноћи код мене је дошао мој пријатељ, вајар Вјачеслав Михајлович Кликов и замолио ме да одем код његовог познаника који се разболео, да га под хитно причестим и извршим Свету Тајну јелеосвећења. Међутим, испоставило се да у нашој цркви немамо Свете Дарове који се чувају за причешће болесника и да их, изгледа, код нас никад нису ни припремали. С болесним пријатељем Кликова се, хвала Богу, све добро завршило. Те ноћи сам отишао код болесника и извршио Свету Тајну јелеосвећења, а ујутро га је причестио свештеник из друге цркве. Да се тако нешто више не би догодило, под руководством нашег старог јеромонаха оца Данила припремио сам Свете Дарове и ставио их у специјални ковчежић на Светом Престолу. После вечерњег богослужења дошао ми је у посету мој пријатељ Зураб Чавчавадзе и донео ми теглу слатког од малина, као лек против прехладе. Док смо тако седели уз чај и слатко, позвао је дежурни и узнемирено ми рекао да је пред капију стигло неколико ватрогасних кола и да командир ватрогасне бригаде захтева да под хитно уђу у манастир да би угасили некакав пожар.

– Зар код нас нешто гори? – упитах изненађено.
– Наравно да не гори! – умири ме дежурни. – То вероватно нешто гори у њиховом командиру…

Схватио сам о чему се ради. Наиме, близу нас налазила се једна ватрогасна станица чији се руководиоци друже с оцем Агатодором. Један од официра много је волео да заседне с баћушком и да мало философира о животу. Због философирања и претеране употребе алкохола једном је већ покушао да усред ноћи уђе у манастир и очито се
сад понавља иста ситуација. Спустио сам слушалицу, али не прође ни минут, а телефон поново зазвони. Дежурни ме је обавестио да ватрогасци не одустају. Е, то је већ било превише. Зураб и ја смо морали да се обучемо и да одемо да видимо о чему се ради. Будући да сам се од чаја и слаткогдобро презнојио, морао сам додатно да се утоплим.

– Шта се догодило? – довикнуо сам гласно да би ме чули с друге
стране капије.

– Пожар! Код вас је избио пожар! – довикнуше ми.

– Можда бисте могли смислити неку другу шалу?

– Уопште се не шалимо. Хитно су нас позвали!

– То је нека грешка. Можете се и сами у то уверити – рекох им
отварајући капију.

Испред манастира су се стварно налазила двоја ватрогасна кола с комплетним екипама. Неколико људи с шлемовима на глави уђоше у манастир. И сами су били у недоумици.

– Нека жена је телефонирала. Мислили смо да је од вас. Рекла је:

„У Донском је пожар, хитно крећите!”

Како би се потпуно уверили да је у питању неспоразум, предложио сам им да заједно обиђемо манастир. Кренули смо према главном тргу. Иако је већ падао сумрак, све се јасно видело. Владали су уобичајена тишина и мир тако да није било никаквог разлога за забринутост.

– Ето, видите – уз осмех се обратих ватрогасцима.

У том тренутку поред прозора Мале цркве нешто јарко севну, затим одјекну прасак попуцалих стакала и из прозорских оквира покуљаше наранџасти пламен и колутови црног дима. Ватрогасци појурише према својим колима, док смо Зураб и ја и
даље стајали и забезекнуто гледали у стихију. А онда смо избезумљено почели да вичемо:

– Пожар, пожар!

Појурили смо према цркви колико нас ноге носе. Поред нас су, уз звуке сирене, пројурила ватрогасна кола, а црква је већ била сва у пламену. Ватра је беснела а кроз поразбијане прозоре куљао је дим и као некакав црни стуб уздизао се ка вечерњем небу изнад Москве. Нећу опширно да описујем ту страшну ноћ. Ватрогасци су нам дозволили да уђемо у цркву тек око три сата ноћу. Призор који смо угледали био је заиста језив. Црни зидови и свод, угљенисани оквири за иконе, саме иконе, као и све остало било је заливено водом, затим неподношљиви мирис гарежи… Један од ватрогасаца поведе ме у унутрашњост храма и успут поче да ми износи прву верзију могућег узрока пожара. Тврдио је да је ватра букнула управо поред патријархове надгробне плоче. Пошто су зидови цркве били осликани запаљивом уљаном бојом, пламен се моментално проширио.

– А ово је заиста веома чудно – рече ватрогасац показујући на
иконостас.

Иако црни од гарежи, ни дрвени део иконостаса нити саме иконе нису биле чак ни нагореле. Иконостас је био нетакнут. Стегао сам срце и ушао у олтар, али сам видео да је и тамо све било нетакнуто, осим што је посвуда било гарежи. Кад сам се вратио до официра, видео сам како у недоумици разгледа све око себе.

– Изгорело је све до иконостаса, а он је остао читав. Колико видим није од метала, него је дрвени?

– И то од веома старог дрвета.

– Па како онда није изгорео? Баш чудно…

Но ја се у том тренутку присетих па му рекох:

– Ех, да! Баш јутрос смо на Часни Престо ставили Свете Дарове!
– Шта сте ставили?

Покушао сам да му објасним. Официр ме је учтиво саслушао па,
накашљавши се, упита:

– Не мислите ваљда озбиљно да то има некакве везе с тим што
ватра није захватила дрво?

– Не знам. Просто сам закључио да смо јутрос на Часни Престо
ставили Свете Дарове.

– Хм … Јасно – сумњичаво промрмља официр. – Уосталом, догађа се то понекад. Све унаоколо гори, а поједини предмети остају нетакнути. Ма, свашта се догађа у овом нашем послу. Тог истог дана покренута је истрага. Испоставило се да је пожар заиста букнуо поред гроба Светог Тихона. Ту је прозор стално био одшкринут па је, по претпоставци иследника, починилац кроз прозор убацио најобичнију запаљиву бомбу. Ватра је одмах захватила зидове прекривене уљаном бојом, а затим је почела да се шири по целој цркви. Притом је злочинац имао довољно времена да непримећено изађе из манастира заједно с последњим посетиоцима. Разјашњено је и то на који начин је пожар тако брзо откривен. Преко пута Донског манастира живела је једна наша парохијанка која је имала обичај да вечерње молитвено правило чита на тераси. Она је и видела како је нешто севнуло кроз прозор цркве па је одмах телефонирала ватрогасној служби.

Након два дана у тој истој цркви служили смо бденије уочи Сабора светог Архангела Михаила. Хор је појао „Хвалите име Господње”, ја сам обављао празнично кађење, а људи су стајали међу тим драгим зидовима поцрнелим од гарежи, и оквирима за иконе који су били претворени у угарке, и нису могли да задрже сузе. Нисмо хтели да
преместимо богослужење у други манастирски храм јер нисмо желели да људи помисле да је то велико искушење само пука случајност, већ смо хтели да им дамо до знања да ће Господ нашу збуњеност и жалост окренути на радост, на тријумф вере и наде у Његов недокучиви свеблаги Промисао. Те вечери сам у својој проповеди управо о томе говорио нашим парохијанима. Требало је поново почети реновирање цркве. Служили смо у њој мање од недељу дана након обнове, а сад нам се по други пут пружала пропуштена прилика да почнемо да тражимо мошти Светог Тихона. Опет смо се обратили Његовој Светости и он је потврдио свој благослов за ископавање, с тим да нам је наложио да радимо пажљиво и да будемо веома опрезни. Била нам је јасна његова забринутост. Било је и оних који су патријарха наговарали на то да не дозволи раскопавање јер је била веома мала могућност да посмртни остаци
светитеља буду пронађени. Ако се прошире гласине о томе да смо тражили мошти Светог Тихона и да их нисмо пронашли, тада ће, упозоравали су опрезни саветодавци, бити проблема напретек. Расколници и непријатељи Цркве одмах ће разгласити како Свети Тихон није желео да својим моштима пребива у цркви која припада Патријаршији. Али, Богу хвала, патријарх Алексије одлучно је рекао да ће бити велики празник ако пронађемо мошти, а ако пак не буду тамо, да то нећемо ни од кога крити. Људе који су подметнули пожар нису успели да пронађу. Братија и неки од наших парохијана претпостављали су ко би то могао да буде, али су их дубоко у души жалили и предали их милостивом суду Божјем, тим пре што је сада, након толико времена, постало јасно да је тај злочин био допуштен по Промислу Божјем. Наиме, мошти Светог Тихона откривене су управо за време другог реновирања Мале цркве, које је прилично потрајало. На празник Сретења Господњег увече смо одслужили молебан поред гробнице патријарха Тихона и почели с ископавањем. За то је знало само неколико људи: Његова Светост патријарх Алексије Други, неколико монаха, двојица стараца – архимандрит Кирил из Тројице-Сергијеве лавре и архимандрит Јован из Псково-печерског манастира, и они које смо замолили да нам помогну, Вјачеслав Михајлович Кликов са својим радницима и уметник Алексеј Валерјевич Артемјев. Радовима је руководио научник и археолог Сергеј Алексејевич Бељајев. Он је учествовао и у откривању моштију преподобног Амвросија Оптинског а бавио се и ископавањима у Дивјеву и у Херсонсу. Прво смо скинули надгробну плочу. Због пожара је мермер постао готово смеђе боје. На дубини од око тридесет центиметара наишли смо на масивну мермерну плочу с натписом: „Свјатејшиј Тихон, Патријарх Московски и целе Русије”. Управо је тако гласила титула руских паријараха почетком двадесетог века. Тај проналазак дао нам је нову снагу па смо наставили да копамо. На дубини од око пола метра угледали смо камени свод гробнице, управо оно што смо и тражили. Прионули смо на посао с утрострученом снагом и до јутра смо пажљиво очистили целу гробницу. Кад смо успели да из свода извучемо неколико комада камена, гурнуо сам упаљену свећу у отвор и завирио унутра. Гробница је била празна. Светлост свеће обасјала је само прашњаве комаде старе паучине. Кад сам то саопштио својим пријатељима, онако исцрпљени сви клонуше па су покуњено седели неко време и ћутали. А онда су један за другим почели да прилазе и да проверавају, јер шта ако сам случајно погрешио и ако су у пространој гробници остале макар честице моштију или комадићи ковчега који су евентуално отпали приликом отварања патријарховог гроба? Међутим ничег, али баш ничег није било… Наше најгоре зебње биле су оправдане. Кад смо мало дошли себи, одлучили смо да бар документујемо размере и стање гробнице. Али, кад је неко од присутних почео да мери дужину гробнице, шипка дуга два метра неочекивано цела уђе на десну, а затим и на леву страну. Исто то се десило и са шипком дугом осам метара. Одмах смо почели да проверавамо тај подземни објекат и убрзо смо схватили да нисмо открили гробницу, него да смо наишли на део подземног система за грејање цркве, то јест на камене цеви које су биле постављене испод пода и кроз које је пролазио топао ваздух из пећи. Тај „калорифер” је на месту патријарховог гроба знатно проширен тако да заиста личи на гробницу. Судећи по изгледу, тај део био је озидан много касније од осталог дела подземног каменог објекта. Можда је то заиста била разрушена гробница. Но можда се гроб налазио на много већој дубини, а ово што смо ми пронашли представљало је лажну гробницу озидану зато да би се бољшевици збунили и навели на помисао да је ковчег с патријарховим телом већ извађен и да се налази на неком другом месту. Поврх свега отац Данило је довео неког дедицу који је тврдио да тобоже са сигурношћу зна да је Свети Тихон сахрањен пет метара источно од тог места. Пошто су мишљења била подељена, ујутро смо отишли код Његове Светости да нам благослови шта даље да радимо. Након што је све детаљно размотрио, благословио нам је да наставимо потрагу на истом месту. Предвече се, најзад, пред нама појавила права гробница патријарха Тихона. У то нисмо ни најмање сумњали. Била је заиста велика, покривена огромном плочом која, на нашу срећу, није била из једног дела него се састојала од неколико масивних камених блокова. Кад смо подигли један од тих блокова, легао сам потрбушке и свећом осветлио унутрашњост гробнице. Сећам се како ме је из гробнице изненада запљуснуо мирис пролећне свежине. Сви су се окупили око тог отвора. Испред мене се налазио префињено и заиста савршено изрезбарен сандук од храстовине, који ми је по опису био добро познат. На њему се налазила мермерна таблица на којој сам, уз трепераву светлост свеће, прочитао натпис:

„Патријарх Московски и целе Русије Тихон”.

Нисмо могли да верујемо колико смо среће имали. Отац Агатодор одмах је отишао да телефонира патријарху Алексију. Иако је било већ касно, негде око поноћи, заседање Светог Синода управо је тада било завршено. Након двадесетак минута Његова Светост већ је био у Донском манастиру. До његовог доласка успели смо да са гробнице скинемо и остале камене блокове. Патријарха смо дочекали уз празнична звона. Звона су у поноћ звонила као да је Васкрс. Тешко је описати шта смо осећали те ноћи док смо стајали поред отворене гробнице Светог Тихона. Просто нисмо могли да поверујемо да је све готово и да су мошти ту пред нама. Вероватно је то исто осећао и патријарх Алексије. А онда ми је рекао:

– Требало би ипак погледати да ли су мошти ту.

Будући да се мошти могу додирнути само у свештеничкој одежди, ставио сам епитрахиљ и сишао у гробницу. Одврнуо сам шрафове, придигао изрезбарени поклопац ковчега па, зауставивши дах, завукао руку у ковчег. Под прстима сам прво осетио тканину, затим сам дотакао раме…

– Овде су!!! – повикао сам из свег гласа.

– Добро, враћајте се назад! Брзо затварајте ковчег! – узбуђено ми
довикну патријарх.

То се догодило 19. фебруара, а након три дана у манастир су стигли Његова Светост, чланови Синода и духовници Тројице-Сергијеве лавре архимандрит Кирил и архимандрит Наум. Кад смо са ковчега скинули трошни поклопац, с кога су се осипали изрезбарени детаљи, пред нама су се појавиле нетрулежне мошти Светог Тихона, које су биле прекривене патријарашком мантијом од баршуна. Након неколико дана обавили смо омивање светих моштију по древном обреду, обукли их у нову архијерејску одежду и положили у специјално израђени кивот. На патријарху је иначе била иста она чувена одежда која је направљена у фабрици Оловјањишњикових. После тога смо још дуго размишљали о томе како су се те исте одежде могле наћи код лажног митрополита Веденског.

Без обзира што је влажност у гробници била изузетно велика, тело патријарха Тихона било је у целости сачувано, иако је лежало у земљи шездесет седам година. Вредна пажње је и чињеница да се у прах претворила једна панагија – напрсна икона, символ архијерејске власти, која се налазила на грудима Светог Тихона а која је била направљена од кости мамута. Остао је само сребрни оквир у којем се налазила. Тад смо се и нехотице сетили стиха из Псалтира: Чува Господ све кости њихове. Но код Светог патријарха Тихона сачуване су не само кости, него и већи део тела. Сачуван је и велики патријарашки параман, бројаница, монашки параман, крстић који је носио око врата, драгоцена златна панагија коју је патријарх Тихон још као Архиепископ јарославски добио на поклон од свештенства и верника те епархије. Будући да је Свети Тихон сахрањен на Цвети, пронађена је чак и гранчица врбе, као и бочица с
миомирисним ружиним уљем које су пре сахране излили на патријархово тело.

Након извесног времена наш археолог Сергеј Алексејевич Бељајев ипак је успео да одгонетне како се на лажном митрополиту Александру Веденском нашла патријарашка одежда. У фабрици Оловјањишњикових сашили су две такве одежде, а не само једну. Она која је заиста припадала Светом Тихону сад се налази у музеју московског Донског манастира.

Из књиге – Несвети а свети