Три врсте одговорности човека. Одговорност према себи; развој духовне личности (разликовање се од егоизма). Постепеност овог развоја.
Живећи у овом свету, хришћанин се налази у сталном, живом међусобном односу са Богом, и са ближњима – људима око себе. Поред тога, током целог живота брине о себи – о свом телесном благостању и духовном спасењу. Стога – и његове моралне одговорности могу се поделити у три групе: 1) одговорности према себи, 2) одговорности према ближњима и 3) највише одговорности према Богу.
Прва и најважнија одговорност човека према себи је да у себи развије духовну личност – наше истинско, хришћанско „ја“. Духовна личност хришћанина није нешто што му је дато од почетка, не, то је нешто тражено, стечено и произведено његовим личним трудом и напором. Ни тело хришћанина, са својим способностима, снагама и тежњама, ни сама његова душа као урођени центар његових свесних искустава, као почетак живота – није његова духовна личност, духовно „ја“. Ова духовна личност у хришћанину је оно што га оштро разликује од сваког нехришћанина, а у Светом Писму назива се не „душом“, него „духом“. Овај дух је управо центар, тежиште духовног живота, он тежи Богу и бесмртном, блаженом вечном животу. Задатак целокупног човековог живота дефинишемо као неопходност да се привремени земаљски живот искористи као припрема за вечни, духовни живот. У овом случају, то се може рећи другим речима. Наиме, задатак човековог земаљског живота је да током овог живота човек успе да створи, развије своју духовну личност, своје истинско живо, вечно „ја“.
О своме „ја“ можете се бринути на различите начине. Има људи који се називају егоистима и који много брину о своме „ја“ и негују га. Али, егоиста мисли само на себе, и ни на кога другог. У свом егоизму настоји да на било који начин оствари своје лично благостање и срећу – чак и по цену страдања и несреће својих ближњих. У свом слепилу не примећује да са становишта праве тачке гледишта – хришћанског схватања живота – штети само себи, свом бесмртном „ја“.
И тако – хришћанство, позивајући човека на изградњу своје духовне личности, заповеда му да на путевима ове изградње разликује добро од зла, и истински-корисно од наводно-корисног и штетног. Учи нас да све што нам је од Бога дато – здравље, снага, способности, урођена својства и квалитети – све ово морамо сматрати не својим „ја“, већ управо даровима од Бога, и морамо их искористити (као и материјале за изградњу зграде) за изградњу свог духа. Све ове „таланте“ које нам је Бог дао морамо искористити не само за себе – егоистички, већ и за друге. Јер су закони Небеске Истине супротни законима земаљске добити. Према земаљским схватањима, стиче онај који је себи сакупио на земљи; према учењу Божије Небеске истине, стиче (за вечност) онај ко у земаљском животу раздаје и чини добро. У познатој параболи о неправедном управитељу (Лк. 16 гл.), главна идеја и кључ за њено правилно разумевање јесте принцип супротности између појмова земаљског егоизма и Божије истине. У овој параболи Господ је земаљско богатство, егоистички прикупљено – за себе, директно назвао „неправедним богатством“ и заповедио да се користи не себи, већ другима, како би били примљени у вечна обиталишта.
Идеал хришћанског савршенства је недостижно висок. Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески, рекао је Христос Спаситељ (Мт. 5, 48). И зато – рад човека на самом себи, на својој духовној личности не може имати краја. Цео земаљски живот хришћанина је непрекидан подвиг моралног самоусавршавања. И наравно, хришћанско савршенство се не даје човеку одмах, већ постепено. Монах Серафим Саровски је једном хришћанину, који је због свог неискуства желео да одмах достигне светост, рекао: „Све ради мало по мало, а не изненада, врлина није крушка, не можеш је појести одједном…“. А апостол Павле, са свом својом духовном висином и силом, није сматрао да је достигао савршенство, већ је говорио да само стреми ка таквом савршенству – И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу (Фил. 3, 12-14).
Светосавље.орг
