Брига хришћанина за своју душу. Развој ума. Значај световног научног образовања. Неопходност духовног образовања.

Психологија препознаје три главне силе или способности у људској души: ум, осећања (срце) и вољу. Умом човек спознаје свет око себе и свој живот, као и сва свесна искуства сопствене душе. Осећањима (срцем) човек реагује на утицаје и утиске из спољашњег света, и на сопствена искуства. Нека од ових искустава су пријатна, допадају му се; друга су непријатна и не воли их. Истовремено, „пријатно“ и „непријатно“ за многе људе нису исти. Оно што се једном свиђа, не допада се увек другом, и обрнуто (отуда и изрека: „О укусима не вреди расправљати“). Најзад, воља човека је она сила његове душе, кроз коју он сам улази у свет и у њему делује. Морални карактер човека у великој мери зависи од карактера и смера његове воље.

Враћајући се питању развоја духовне личности у човеку, морамо приметити да човек у раду на себи, на своме „ја“, мора правилно, на хришћански начин, да развија поменуте способности своје душе: ум, срце и вољу.

Људски ум развија се, пре свега, кроз проучавање наука, кроз образовање. Не треба мислити да хришћанство сматра непотребним (или чак штетним) такозване „светске” науке или образовање. Цела историја древне Цркве говори против овог погрешног гледишта. Довољно је обратити пажњу на три велика васељенска учитеља и Светитеља – Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Били су најобразованији људи свог времена, који су савршено проучавали чисто световну науку тог времена. Иако је ова наука имала одређене паганске примесе, успели су да усвоје неопходно и корисно из ње, а одбаце непотребно и бескорисно. Морамо ценити научно световно образовање још више сада – када су некадашње паганске примесе нестале, и наука тежи излагању чисте истине. Истина, и сада многи научници погрешно верују да је наука у супротности са религијом, и додају своје антирелигијске ставове научним истинама. Али, за ово није крива чиста наука. А хришћанство је увек поздрављало и благосиљало озбиљно световно образовање, у којем се образују и јачају менталне моћи и способности човека.

Подразумева се да хришћанин, прихватајући световно образовање, још већи значај придаје верском образовању (и васпитању). Морамо запамтити да хришћанство уопште није само и искључиво сфера религиозних искустава и осећања. Не, хришћанство је потпуно завршен циклус, систем одговарајућих знања, најсвестранијих података који припадају области не само религиозној, већ и научној. Како ми, хришћани, да не знамо, пре свега, живот нашег Спаситеља, и Његова чуда и учења? Како, даље, не познавати историју наше свете Цркве и њено богослужење, које се мора знати и разумети, а ради тога и проучавати.

Хришћанство, као свеобухватан целовит научни систем, посебно је значајно у средњошколским курсевима хришћанског морала и веронауке. Хришћанство се пред нама појављује као најбогатији философски систем, који обухвата и објашњава човеку и цео свет и њега самог, и указује на прави смисао и сврху његовог овоземаљског живота.

Такође, морамо запамтити да када човек у веронауци добије пуноћу знања о истини Божијој, човек мора, знајући истину, служити јој и слушати њен глас. Сам Христос је рекао: Који није са мном, против мене је (Лк. 11, 23). А у односу на Њега и на Његову Свету вољу и закон, равнодушност, хладноћа и неиспуњавање овог закона погубни су за душу, и чине човека непријатељем Христа и Његове истине. Зато, никада не смемо заборавити Његове речи: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6, 46)? Слично, Његов апостол каже: Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2, 13).

 

Митрополит Филарет (Вознесенски)

 

Светосавље.орг

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име